уторак, 29. март 2016.

Poznajem ljude koji sede i čekaju

Poznajem ljude koji sede i čekaju.
Uporno čekaju da ih neko promeni ili da se ceo svet zbog njih promeni.
Uporno se ponašaju samosažaljivo i čude se zato što svi nakon nekog vremena počinju da ih izbegavaju.
Uporno svoje sivilo prenose na druge ljude i ne vide negativnu moć njihove pojave.
Oni dozvoljavaju sebi da osećaju ogroman bol, neki su čak i mazohisti.
Oni čekaju da ih neko ponese na svojim ramenima, nadaju se tome, ali to tako ne ide.
Neće niko umesto vas da se trudi.
Neće niko umesto vas da se šeta.
Neće niko umesto vas da se smeje.
Neće niko umesto vas da jede i pije.
Neće niko umesto vas vaš život živeti, shvatite to!
Mnogi ljudi žele oko vas da se trude do neke granice.
Mnogi ljudi žele sa vama da šetaju.
Mnogi ljudi žele sa vama da se smeju.
Mnogi ljudi žele sa vama da jedu i piju.
Mnogi ljudi žele da budu deo vaših života, ali vi im to ne dozvoljavate!
Vi jednostavno bili svesni toga ili ne odbijate svaku saradnju sa vašom okolinom.
Vi jednostavno ne želite da budete pokrenuti.
Vi jednostavno lutate po vašim svetovima, ne usuđujete se da izađete iz njih.
Vi jednostavno ne kapirate da drugim ljudima to smeta.
Vi jednostavno vašim ponašanjem šaljete svetu negativne slike.
Znam ja šta je depresija.
Znam ja šta znači sedeti u sobi sakriven ispod ćebeta, željan samoće.
Znam ja šta je tuga i znam da su gorke suze, ali znam i kad je dosta.
Dođeš tako do samog dna i kažeš sebi: „E sad je dosta!“
Ustaneš, umiješ se i lupiš sebi šamar.
Izađi nakon toga napolje, udahni svež vazduh koji posle kiše ostaje i znaj da samo moraš sebi reći: „Dosta je!“

Mozak šalje raciju, ali ja biram svoju reakciju

Naiđe mi tako neki talas, obori me, pa mi bude dosta svega: Pisanja, Čitanja, Skitanja, Pitanja, Igranja, Letenja, Sedenja, ...