четвртак, 07. април 2016.

Ipak požuri

I sad te svi vole, svi osim ove komplikovane mene, a baš mene tražiš.
Trebalo ti je dosta vremena da me se ponovo setiš, al sad me izvini...

Izvini me, dok si jurio priznanja, viđene ljude i poznata mesta ja sam prestala da te čekam.
Prestala sam jednostavno da ti se nadam i patila sam, slagala bih kad bih rekla da nisam.
Onda sam jednostavno prestala da te volim, logično i da čekam.
Krenula sam nekom drugom stazom, na njoj srela njega.

I eto, više nije bilo mesta za tebe, a sigurna sam u to da ga neće ni biti u bližoj budućnosti.

Bilo je lepih trenutaka dok je trajalo, još lepših kad je prestalo...

Sad me izvini, žurim, a koliko znam žuriš i ti.
Pokušao si maločas da me inpresioniraš pričom da imaš danas neko snimanje, pa požuri, nema smisla da te čekaju.
Znam da si bezobziran, ali ipak požuri...

Ja imam obzira, neću da me čeka niko, nikada, pogotovo ne onoliko dugo koliko sam ja čekala nekada, nekoga...
Sećam se koga, kada i gde.
Sećam se, a htela sam da zaboravim sve.

Baš sve te noći, sav taj trud.
Tu hladnu večeru, to prosuto vino.
Baš sve one suze, sav onaj bol...
Htela sam da zaboravim sve, ali neka, nek mi to bude lekcija.

Ti ipak požuri, vidim da ti nije baš prijatno.
Eto, saznao si kako živim, a sad lepo idi...

Idi i nemoj da se okrećeš.
Idi i nemoj da se raspituješ za mene.
Idi i nemoj da ostavljaš svoje tragove.
Idi i nemoj da me tražiš.
Idi i nemoj da misliš da ćeš moći tek tako da se vratiš.


Mozak šalje raciju, ali ja biram svoju reakciju

Naiđe mi tako neki talas, obori me, pa mi bude dosta svega: Pisanja, Čitanja, Skitanja, Pitanja, Igranja, Letenja, Sedenja, ...