среда, 06. април 2016.

Izgledala je kao da spava

Napomena: Svi likovi, kao i događaji su izmišljeni i nemaju nikakve veze sa stvarnim osobama, mestima, niti radnjama. Prošla je ponoć, on sa stolice ustaje, baca još jedan pogled prema njoj i umornim korakom izlazi iz njene sobe. Ne, on ne želi da ode, neće da je ostavi sad, jer nije ostavila ni ona njega tokom svih onih dugih godina koje su sada iza njih. Zajedno su preživeli mnogo toga, čak možda mnogo više nego što u deset godina jednog braka može stati. Sedi već na stepenicama ispred bolnice, udiše hladnjikavi vazduh i pita se, pitao je on i ranije Boga, popove, vračare, doktore, ali niko mu nije odgovorio na pitanje: „Zašto baš ona?“ Ona koja je bila dugogodišnja atletičarka i sa svojih trideset šest godina, nakon dva porođaja fantastično izgledala. Ona koja je i pored svog posla u njihovoj firmi ipak kuvala, prala, čistila, vodila računa o njemu i deci. Ona koja nikada nije dozvolila da idu prljavi ili u izgužvanoj odeći. Ona koja je dva braka njihovih prijatelja sa ruba litice spasila. Ona koja je svakog proleća njihove stvari, koje nisu hteli više da nose u dom za nezbrinutu decu davala. Ona koja je bila njihov oslonac, njihova podrška, majka i supruga. Pali cigaretu, a obećao je sebi da neće više pušiti, ipak to je jače od njega, još ove noći, još će samo ovu zapaliti... Ne, on suza više nema, snagu iz nekog skrivenog dela svoje ličnosti izvlači, ali više ne može ni plakati. Kroz dim cigarete gleda u verenički prsten na svojoj ruci, svetlo iznad njegove glave čini prsten sjajnim, čini ljubav trajnom. On je njoj rekao pred svedocima: „Dok nas smrt ne rastavi“ ali nikada nije ni pomišljao da će ona pre njega otići. Ipak večeras je toga svestan, terapije je uništavaju! Njeno lice, nekoć prelepo, sjajno, nasmejano sada je bledo, beživotno. Njene guste, crne kose, koja joj se preko leđa do zadnjice spuštala više nema, sad je ćelava. Njene plave oči, što nekad ponosno nosiše sjaj duboko u sebi više tog sjaja nemaju, sad su ledene. Njene ruke, te ruke koje su ga grejale hladne postaše i više nemaju onaj odlučni, jaki stisak koji je kliente terao da joj veruju. Njen glas, koji je pre godinu dana svojom pesmom kuću ispunjavao sada je utihnuo i jedva se čuje, ali on je ipak čuo svaku reč koju mu je uputila i zauvek će pamtiti ono njeno: „Volim te“ kad ga ugleda čim oči ujutru otvori. Baca pola cigarete i vraća se žurnim korakom u njenu sobu, ne, on ne želi da ona bude sama kad se probudi, zato što zna da se uskoro više neće iz sna vraćati. Malo zadihan staje ispred vrata, da se odmori, plaši se da je njegovo ubrzano disanje ne uznemiri. Polako otvara vrata, sasvim tiho i oprezno ulazi. On je gleda očima punim ljubavi, vidi mršavu osobu, u kojoj jedva prepoznaje svoju voljenu. Oči su joj sklopljene, sva je tako bespomoćna i mala ispod tih prokletih, velikih aparata. Čini mu se kao da je deblji od nje taj stalak za infuziju u kojem se život njen trenutno nalazi. Pita se: „Da li je guše svi ti kablovi, te igle...?“ Na monitoru većem od njene glave vidi da joj srce kuca polako, ali ipak kuca. Ne, nije srećan, niti zadovoljan, ali ipak zna da je ona još uvek tu. On je tražio lekove, verovao je doktorima, nadao se do sad, nada se još uvek, ali polako se predaje. Sve češće pada u nesvest, nekada ga čak i ne prepoznaje, ali on nju poznaje i zna koliko ih je život čvrsto vezao. Juče je pričao sa jednom stariom medicinskom sestrom, koja može i njemu i njoj majka da bude. Rekao joj je: „Ja sam pre neki dan deci kupio picu, bledo su me gledali. Znaju klinci da ja ne znam da umesim testo kao što je ona mesila, ali ćute i jedu to kupovno, nezdravo.“ Ne, nije stvar u hrani, nije on takav papučar i nije je zbog kuhinje oženio. Srž je ta praznina, ta prokleta praznina u duši i kući koju niko neće nikada moći da ispuni ljubavlju. Trlja oči, tako bi sad želeo da se probudi, da okrene glavu na drugu stranu i da ugleda onu staru njegovu dragu, onu iz nekog prošlog, davnašnjeg života koja beše srećna i zdrava na njegovim grudima. Ali ne, ugledao je izbliza onaj stari prizor, ćelava, bleda žena, umornog lica, sklopljenih očiju kojoj srce jedva kuca ležala je ispred njega u bolničkoj postelji. Dok je te noći sedeo sanjiv pored njenog kreveta zamišljao je o tome koliko je život nepravedan. Pitao se: „Da li je tačno da je taj prokleti, jebeni rak čovekovih ruku delo i da li su nam ga stvarno Amerikanci poslali? Da li stvarno neko svesno može da truje ljude takvim bolestima i da li taj neko zna ko je bila njegova žena?“ On se seća Grčkog mora, to je bilo prošle godine, a sad mu se čini kao da su sve te slike koje mu se pred očima smenjuju zapravo nastale u nekom drugom, možda tuđem životu? Seća se koliko su tih deset dana uživali zajedno, gledao je njeno telo u bikiniu, kao da je vidi prvi put. Opet ju je poželeo, te noći rekla mu je da želi da dođu ponovo tu, u taj hotel, u taj grad. Sad bi je rado uzeo u naručje, umotao u ćebe i ukrao iz bolnice, ali ne može, zna da ona ne bi preživela put do Grčke. Seća se i njihove desetogodišnjice braka, koju su nesluteći šta ih čeka veselo proslavili u krugu prijatelja. Te noći svi su im želeli sreću, oči mu zasuziše i tiho sebe upita: „Gde je ta sreća sad?“ Tonuo je tiho u sećanja, jednim okom gledavši u njih, a drugim u nju. Setio se rođenja prvog deteta, poljubaca u porodilištu, njihove prve sreće i prvog nemira. Setio se i dolaska drugog deteta, njenog osmeha, prve zajedničke fotografije i buketa crvenih ruža koji je kući iz bolnice donela. Da li će i sada njegovo cveće kao pobednica sa osmehom na licu izneti sa onkologije? On želi da veruje da hoće, želi to dok se ne uveri u suprotno. On zna koliko je ona jaka, zna da žene koje odrastaju u lošim uslovima, kao što su bili njeni jake postaju! Nju nije slomilo ni majčino ludilo, ni očev alkoholizam. Nisu je slomile ni dečije bolesti, temperature, boginje, sve te noći u kojima je budna menjala obloge. Nisu je slomili ni finansijski problemi koje su imali dok su svoj posao zajedno stvarali. Ne, nju neće ni ovo slomiti, oni će proći i kroz ovo i izaći kao pobednici. Malo je zadremao, dozvolio je to sebi, znao je da je ona pod jakom dozom Morfiuma i da se skorije neće probuditi. On ne zna koliko je tačno vremena prošlo i nije bio svestan zašto su neki ljudi u belim mantilima tu. Video je jutro, kišno i tmurno, kako se kroz prozor pored kreveta uvlači. Video je lekare, užurbane kako oko njegove drage nešto rade. Ustao je naglo, zakoračio ka njenom krevetu od kojeg ga je samo taj maleni korak delio. Izgledala je kao da spava, zna to, ona spava, na sekundu ju je video, a onda su ga zamolili da izađe. Jedna sestra suzdržano pođe sa njim u hodnik. Bio je šokiran, ovo mu nije mirisalo na dobro, ne, ona nije izgubila, ne sme da izgubi, ne može. Ne zna tačno koliko minuta, sekunda, sati ili možda dana je čekao, ali zna da je dočekao ono što nikako nije želeo.

Mozak šalje raciju, ali ja biram svoju reakciju

Naiđe mi tako neki talas, obori me, pa mi bude dosta svega: Pisanja, Čitanja, Skitanja, Pitanja, Igranja, Letenja, Sedenja, ...