четвртак, 14. април 2016.

Možda ću te poželeti

Možda ću te poželeti jednog dana ili jedne noći.
Hteću da podelim sa tobom svoju sreću ili tugu.
Reči će hteti napolje, neću moći da ih sprečim.
Sve ću ti reći, baš sve i ono što smem i ono što ne smem.
Prepustiću se opet tebi, tebi kao osobi, kao muškarcu za kojeg mislim da zna kako da me zaštiti i uteši.
Dirnuta osećajem tvoje blizine baciću ponos.
Baciću sve ono što se desilo i sve ono što se moglo desiti.
Taj zid koji smo stvorili između nas nestaće, kao što u filmovima može nestati.

Opet ću se prepustiti, opet ću te u svoj život pustiti.
Tad neću mariti, biće mi lepo.
Kajanje me možda stigne kasnije, ali to neće biti bitno dok ti budem pričala i dok te budem slušala.

Pričaću ti o životu posle nas.
Pričaću o uspomenama.
Pričaću o hrani, restoranima, putovanjima...
Pričaću ti možda i o ljubavima ili o avanturama koje su mogle postati ljubav.
Pričaću ti o svojim stavovima, starima i novima.
Ti ćeš moći sam da proceniš da li sam se promenila i ako jesam koliko...
Ubacivaćeš se, dopunjavaćeš me.
Možda ćeš me i s osmehom potsećati kako sam razmišljala pre.
Možda se budemo usudili da pričamo i o nama, ali možda, ako budemo imali snage da kopamo po prošlosti.

Možda ću te poželeti kao prijatelja, da mi budeš tu.
Možda ću te poželeti kao muškarca, da mi budeš tu.
Možda ću te poželeti kao nekoga iz daleke prošlosti...
Šta god bilo znam da ću te poželeti.

Hteću da pijemo kafu ili da se šetamo.
Hteću da ti pružim ruku i da je prihvatiš.
Hteću da osetim toplinu koju nosiš u sebi.

Poželeću miris tvoj, tvoje ruke, lice, reči...
Poželeću tvoj glas, tvoje savete i smeh...
Poželeću možda da dođem u tvoj grad ili ću slučajno biti u njemu kad me sećanje ka tebi bude odvelo.

Drhtaću pred tvojim vratima, ne od hladnoće.
Srce će mi jako lupati...
Noge će me izdavati polako...
Emocije učiniće svoje.
Možda ću i zaplakati, al slagaću da je to od vetra.

Ako ipak ne budem pozvonila znaću da nemam snage.
Verovatno ću se kasnije i zbog toga kajati, ali neću se nikada više pred tvojim vratima naći.
Ako ipak budem pozvonila neću pobeći.
Gluma će me sakriti, praviću se da mi nije stalo, ali biću providna.
Da mi nije stalo svakako ne bih tu stajala kao pokisla kokoška.
Ako mi ne budeš otvorio ti slagaću.
Istog sekunda ću odglumiti da su mi sve koze na broju i pitaću: „Da li ovde živi Marko?“
Kakav Marko?
- To ni sama neću znati.
Možda ću lupiti neko drugo ime, to svakako bitno nije...
Biće bitno samo kako da odem, a da ne saznaš da sam bila tu.

Ako mi ipak budeš otvorio vrata ti u toj sekundi ću se zalediti.
Pokušaću da sakrijem sve, al ti me poznaješ od svih najbolje.
Kod tebe mi led neće dugo trajati, ti ćeš me istopiti.

Možda ću se i zbog toga sutra kajati, al to će biti sutra, to će već biti nekog novog, totalno drugačijeg jutra.

Mozak šalje raciju, ali ja biram svoju reakciju

Naiđe mi tako neki talas, obori me, pa mi bude dosta svega: Pisanja, Čitanja, Skitanja, Pitanja, Igranja, Letenja, Sedenja, ...