четвртак, 28. април 2016.

Neće niko da te čeka

Izvini „šmekeru“ nisi me šarmirao.
Stvarno me ne zanimaju sve te lovačke priče.
Ne zanima me ni gde si prošlog vikenda bio, ni koliko si popio.
Ne, ne zanima me ni s kim se družiš, koliko su oni super po tvojoj priči.
Nisi me fascinirao ni sa tom pričom o politici.
Nisi me fascinirao ni sa činjenicom da imaš dvadeset i kusur godina i da ne radiš ništa.
Kažeš mi da sediš, blejiš, izlaziš i trošiš.
Kažeš mi da su po tebi sve žene kurve, a šta je tvoja majka?
Kažeš da su knjige za glupe, da čitajući gubiš vreme.
Izvini, al idi gubi malo vreme, radi na sebi, ne na svom uništavanju.
Batali malo te izlaske, ta muvanja i glupiranja.
Sutra ćeš se okrenuti, videćeš da imaš više od četrdeset godina i ništa drugo.
Probudićeš se na nekom trotoaru s flašom u ruci.
Proklinjaćeš dan kad si se rodio.
Možda ćeš i krizirati, obijati radnje, krasti...
Da li stvarno želiš da budeš prostačina, klošarčina bez igde ikoga?
Razmisli dva, tri puta...
Da li želiš da završiš kao šljam?

Videćeš druga iz škole, baš onog štrebera kojeg si tukao.
On će imati posao u dobroj firmi.
Imaće ženu i decu.
Treniraće nešto i izgledaće puno mlađe od tebe.
Videćeš na njemu skupo odelo.
Srešćeš ga možda na semaforu.
Ti ćeš prići da mu obrišeš šoferku i nećeš verovati koga vidiš.
Trljaćeš oči, krićeš svoj bes i suze...
Posramljeno ćeš pokušati da izbegneš njegov pogled.
Sve ćeš shvatiti kad ti bude pružio 50 dinara...
Shvatićeš da si odabrao sam svoj put.
Bićeš svestan toga da si živeo samo za trenutna zadovoljstva.
Ti izlasci, pijanke, devojke...
Ti silni drugari, klubovi...
Ta silna glupiranja...
Sve će te koštati i sve ćeš morati da platiš.
Shvatićeš šta je bilo gubljenje vremena.
Možda i budeš našao neku knjigu pored kante.
Tad je uzmi, nemoj da je šutneš.
Ne, nije ona kriva, kriv si ti.
Kriv si zato što nisi razmišljao onda kad si trebao
Nisi razmišljao ni u osnovnoj školi, svađao si se sa svima.
Nisi ni u srednjoj razmišljao, nastavio si da se svađaš i da svoju pamet trošiš na gluposti.
Nisi ni nakon srednje razmišljao.
Sećaćeš se, to je bilo onda kada te je majka terala da upišeš nešto, da ne bi propao.
Oprostićeš sebi i osnovnu i srednju, pripisaćeš to buntovničkim godinama.
Ipak nećeš moći sebi da oprostiš majku, njene reči i dela.
Svu tu borbu jedne školske tetkice koja je samo htela da joj sin bude ispunjen i srećan.
Nećeš moći da oprostiš sebi pogled te žene koji će da te prati svuda.
Te reči, te molbe...
Te suze, te noći...
Presešće ti sva pijanstva, sve lake žene i svi drugovi.
Toga tad neće biti više, ostaćeš sam.
Sešćeš pored prozora, držaćeš sliku u ruci.
Plakaćeš, prebacivaćeš sebi sve i pitaćeš se kako si mogao da budeš toliko glup.
Svi su pričali da si talentovan za sport, a ti si se zezao.
Svi su pričali da si inteligentan, a ti si se samo zezao.
Mislio si da će sve samo od sebe doći.
Mislio si da se nećeš probuditi jedne noći sam na pločniku.
Pogrešno si mislio i shvatićeš to tek onda kad bude prekasno.
Godine će te stići, nećeš više moći da se menjaš.
Ovo ti je zadnji voz, uđi i napravi od sebe čoveka.
Neće niko da te čeka kao što te je majka čekala da se pijan vratiš kući.


Mozak šalje raciju, ali ja biram svoju reakciju

Naiđe mi tako neki talas, obori me, pa mi bude dosta svega: Pisanja, Čitanja, Skitanja, Pitanja, Igranja, Letenja, Sedenja, ...