недеља, 17. април 2016.

Noćas mi nedostaješ

Noćas mi nedostaješ više nego juče.
Više nego preključe.
Više nego bilo kad.

Noćas mi nedostaješ, želim nešto da podelim sa tobom.
Želim da budeš tu.
Želim da mi daš savet.
Želim da se smejemo dok prepričavamo doživljaje iz prethodnih dana.
Želim da me zagrliš.
Želim da mi skuvaš kafu i da sednemo na malu terasu.

Noćas mi nedostaješ, al ne bih ti to priznala.
Ne bih, zato što ne želim na staro da se vraćam.
Zapravo, možda ipak želim, al opet ne bih.
Ne bih, sve smo jedno drugome valjda rekli ili nismo ili ne želimo reći.

Noćas mi nedostaješ, al neću te zvati.
Neću ti pisati.
Neću te sanjati.
Neću ti dozvoliti da se vratiš ili možda hoću ako mi se prvi javiš.

Noćas mi nedostaješ jako, najjače !
Ako me pozoveš biću prema tebi hladna ili ću se barem potruditi da budem.
Ako me pozoveš skakaću od sreće i u sebi pevati.
Ako me pozoveš biću tu za tren.
Ako me pozoveš pogaziću sve.
Ako me pozoveš zaboraviću da si me na neki način povredio.
Ako me pozoveš noćas biće kao pre, pokušaću da bude.

Noćas mi nedostaješ, al sutra neće biti važno.
Neće biti važno ništa, baš ništa što nas je vezalo.
Neće biti važne poruke koje smo razmenjivali.
Neće biti važni naši dani.
Neće biti važne uspomene.
Neće biti važno ništa.

Noćas mi nedostaješ, osećam prazninu.
Osećam bol, al ne znam šta me boli.
Osećam miris kiše, al ne pada.
Osećam sve, kao nekada....

Noćas mi nedostaješ, al sutra nećeš.
Sutra nećeš, biće novi dan.
Sutra nećeš, ljudi će me okružiti.
Sutra nećeš, neću imati vremena da mislim.

Sutra nećeš, neću dozvoliti da me lomiš.

Mozak šalje raciju, ali ja biram svoju reakciju

Naiđe mi tako neki talas, obori me, pa mi bude dosta svega: Pisanja, Čitanja, Skitanja, Pitanja, Igranja, Letenja, Sedenja, ...