петак, 08. април 2016.

Posle osam godina srela sam je u svom snu

Sanjala sam da sam srela osobu sa kojom više od osam godina nikakav kontakt nemam.
Mislim da mi je ta vezanost, koju sasvim slučajno nešto može da stvori najveći problem u životu.
Ne vezujem se često, ali kad se vežem teško je odvezati, nekad, kao sad to nije moguće, ali se živi s tim.
Jednom me je jedna osoba opisala ovim rečima: "Ti jednostavno ili voliš ili ne voliš.
Kod tebe se ta sredina teško pronalazi, često ne možeš ni ti sama da je stvoriš."
Potpuno tačno, nažalost...

Sad je red da se vratim na temu s početka, na onaj san!
Sanjala sam da stojimo jedna nasuprot drugoj i da ne znam šta bih joj rekla.
Mislim da su mi pomešana osećanja stvorila moždanu blokadu.
Toliko puta sam razmišljala o tom susretu, o njoj i o svim tim godinama koje su iza nas...
U meni su se borila sledeća osećanja:
Sreća, zato što je opet tu.
Tuga, zato što nije bila tu, zato što su godine proćerdane.
Bes, zato što se nije javila, nije dala neki znak, razlog, ništa konkretno.
Zbog te zbrke sa usana su se otimala samo ona uobičajena pitanja: "Šta radiš?
Kako živiš?
Gde živiš?
Šta ima novo?
Kako su tvoji?"
Ne, baš sve ovo nisam trebala pitati, prvo sam trebala postaviti ono najlogičnije pitanje: "Šta se zaista desilo?"
Ali nisam mogla, jednostavno čak ni u snu nisam bila dovoljno odlučna, rešena da saznam sve.




Mozak šalje raciju, ali ja biram svoju reakciju

Naiđe mi tako neki talas, obori me, pa mi bude dosta svega: Pisanja, Čitanja, Skitanja, Pitanja, Igranja, Letenja, Sedenja, ...