четвртак, 26. мај 2016.

Bačeni snovi

Svoje snove sad u reku bacam,
neka ih, nek plutaju...
Na nekoj drugoj obali neko će ih ugledati.
Možda ih bude poželeo, al ja više neću sanjati...
Mene su ti snovi uništili,
davali mi lažnu nadu i nisu mi dozvoljavali da sagledam realnost.

Sedim na obali skrštenih ruku.
Glavu dižem visoko,
udišem svež vazduh...

Moje su ruke prazne ostale,
a nekad su snove ponosno nosile.
Moji su snovi mene izneverili,
a nekad sam živela samo za njih.
Moje su nade nizvodno otišle...

Još uvek sedim,
nemam snage da ustanem.
Još uvek svež vazduh udišem,
osećam k'o da ne dišem...

Nešto me steže,
nemam mira.
Nešto me boli,
dok negde u daljini tiho gitaru neko svira...
Neko usamljen,
neko ponižen...
Neko ko pati kao što noćas patim ja...

Dovoljno je blizu da mogu čuti tu pesmu.
Dovoljno je daleko da mu ne mogu prići...

Sutra ću otići,
sutra biće novi dan.
Sutra će početi nova glumatanja.
Sutra ćemo imati nove maske svi...
Sutra će biti dan isti,
isti kao svi ostali...
Sutra niko neće znati da sam snove bacila.
Sutra ću se praviti da sam sve prebolela...
Sutra ću znati samo ja koliko boli istina.
Sutra ću znati samo ja da sam snove tek tako bacila.

Sutra ću znati samo ja da je nada rekom otplovila...

Mozak šalje raciju, ali ja biram svoju reakciju

Naiđe mi tako neki talas, obori me, pa mi bude dosta svega: Pisanja, Čitanja, Skitanja, Pitanja, Igranja, Letenja, Sedenja, ...