понедељак, 23. мај 2016.

Strah od osuđivanja

Fali nam iskrenosti, fali nam taj potpuno otvoreni razgovor sa nekim.
U želji da budemo dopadljivi drugima gubimo iskrenost manje ili više.

Kad odeš na neki razgovor za posao nećeš reći: „Znate ljudi, ja sam lenja, ali mi trebaju pare, pa sam došla ovde.“
Pokušaćeš da pretstaviš sebe u što boljem svetlu.
Neki ljudi tad preteruju, neki ne...

Isto je i kad ti se neko sviđa.
Pokušaš da mu se približiš kroz razgovor.
Pričaš mu o onome što ne želiš da kriješ, onome što je dobro u tebi.
Nećeš sigurno da mu kažeš: „Nekad noge ne operem po deset dana, al to mi ne smeta.“
Nećeš ni da kažeš da imaš agresivne ispade, da si depresivan/a.
Takve priče ili dođu kasnije ili ne dođu...

Često momci glume ili previše dobre tipove ili previše loše.
Devojke isto tako glume ili previše dobre ili previše loše.
Igraju s nekim kartama za koje misle da će im doneti ono što žele.


Tu su i odnosi sa porodicom.
Svojoj majci ili ocu nećeš reći šta radiš u gradu.
Nećeš im reći koliko zapravo nisi savršeno dete.

Što se šire rodbine tiče ćutiš zbog svog ugleda, mira...
Nećeš im otvoreno reći da ih mrziš zato što su takvi i onakvi.

Nije ništa bolje ni sa prijateljstvima.
Svojoj najboljoj drugarici ili drugu nikad nećeš reći: „Ja prenosim drugima sve što mi ti pričaš.“
Ili: „Spavala sam s tvojim verenikom.“

Često srećem ljude koji se mnogo foliraju, žele da ostave sliku nekog drugog sebe.
Prećutna rivalstva među prijateljima nažalost i danas postoje.
Tu su razne ljubomore, zlobe...

Svima nam fali taj neko, osoba kojoj bi mogli da pokažemo sve svoje dobre i loše strane u njihovom punom sjaju.
Fali nam svima da s nekim jedno veče provedemo i da mu se otvorimo skroz.
Da mu kažemo čega se sve plašimo, zbog koga patimo i kakav je bio naš najteži dan.
Da otvoreno sa njim pričamo o svim problemima koji nam lome glavu.

Nije sve za svakoga i nije lako naći tog nekoga.
Koči nas to što će sagovornik reći, plašimo se osuđivanja.
Plašimo se da ne ispriča drugima to što želimo da mu kažemo.

Nekako uvek ostane u nama ono što nismo ispričali nikome.
Svako od nas čuva u sebi barem jednu tešku tajnu.
Nosi je na svojim leđima, želi da je podeli sa nekim, nekada, negde...

Želi da olakša sebi, ali ne može, plaši se.

Mozak šalje raciju, ali ja biram svoju reakciju

Naiđe mi tako neki talas, obori me, pa mi bude dosta svega: Pisanja, Čitanja, Skitanja, Pitanja, Igranja, Letenja, Sedenja, ...