петак, 20. мај 2016.

Stranci

Ko bi od ovih ljudi mogao da pretpostavi da smo zajedno živeli?
Da li se sećamo tih godina?

Sad smo samo stranci, ako te neko pita kaži da me znaš iz grada.
Znaš mi ime, reci im.
Znaš mi prezime, reci im.
Znaš mi posao i to im reci.
Nemoj reći da znaš moj krevet, kuhinju, terasu, stan...
Nemoj reći da mi srce znaš i da si u njemu još.

Prećuti im i svoja osećanja, umeš da glumiš, to znam.
Daj im samo reči, onako kako bi govorio o bilo kome.
Daj im informacije, ne emocije.

Prećuti da smo jeli zajedno šlag i jagode.
Prećuti naša maštanja, nebo puno zvezda, ruku u ruci.
Prećuti sve one dane, noći i sva ona srećna jutra.
Prećuti sve, ćutao si i tad.

Ti možeš da slažeš i da ne trepneš.
Učini to, biće bolje i tebi i meni.

Ne dozvoli da na tvom licu vide bol, kasno je.
Ne dozvoli sećanjima da te opčine, pa da me pozoveš.
Sad me ne diraj, sad mi ne trebaš.

Pusti me da zaboravim.
Dozvoli mi da se oporavim.
Želim da poletim ponovo ka nekim tuđim rukama.
Želim neke druge noći, nove, na drugom kraju grada.
Želim nova jutra, novi prozor, stan, krevet...
Želim baš zato da me prećutiš, postali smo stranci.
Ne mora niko da zna, da priča i da razmišlja o nama.
Ne moramo više ni mi da razmišljamo o nama, sami smo se prećutali.

Dozvolili smo da postanemo stranci.
Na ulici se ne poznajemo, uzdignutih glava prolazimo.
Boli nas sad, al sami smo krivi za sve, zar ne?


Mozak šalje raciju, ali ja biram svoju reakciju

Naiđe mi tako neki talas, obori me, pa mi bude dosta svega: Pisanja, Čitanja, Skitanja, Pitanja, Igranja, Letenja, Sedenja, ...