недеља, 01. мај 2016.

Stvarnost, prošlost, laži i istine.

Pijemo kafu posle toliko godina na drugom kraju sveta.
Daleko smo sad od svega.
Od ljudi koji nas poznaju, vole ili mrze.
Daleko smo sad od našeg parka, prvog poljubca i onih ulica.
Daleko smo od tvoje terase i moje sobe...

Smeškaš se, kažeš mi da imaš divnu ženu i dvoje dece.
Kažeš da ti je žena profesorka, skoro je počela da radi.
Daj, ne laži više...
Još za tebe dišem, još za mene dišeš.
Baš zato lažemo, nespretni smo, usamljeni.
Plašimo se da se opet onako ne završi.

Lažeš me, al još uvek moja mama s tvojom kafu pije.
Znam da nemaš nikoga, znaš da nemam nikoga.

Ipak lažemo, srama nemamo.
Ja lažem da imam nekog njega, al još uvek tvoju sliku držim pored televizora.
Ne, ta slika nije prašnjava.

Nama treba jedna plaža daleka, daleka...
Dalja od svemira, čak i od ovog drugog kraja sveta.
Treba nam da se lepo jedno na drugo izderemo, možda čak i da se potučemo.
Treba nam da nakon izbacivanja besa zajedno k'o nekad u vodu skočimo i ka ljubavi zaplivamo.

Znao si da živim ovde, namerno si došao.
Večeras sviraš u tom klubu, ja se pravim da ne znam.
Krišom ću da te gledam, krišom ćeš da me gledaš.
Razmišljaćemo jedno o drugome kad nam se pogledi budu sreli.
Ja ću biti negde u zadnjem redu, pokušavaću da se sakrijem.
Znam, neću uspeti, od tebe nikad neću pobeći.
Ti ćeš biti u centru pažnje, pogled će ti biti zamišljen.
Niko iz publike osim mene neće znati gde su ti misli odlutale.
Ti ćeš srcem biti u Beogradu, baš u onoj ulici u kojoj smo se prvi put poljubili.
Videćeš i kišno nebo, moja leđa, kožni mantil i dobro odglumljen čvrsti stav.
Nećeš videti suze, kao što ih nisi video ni tad.
Sviraćeš bolje nego ikada, čovek pun bola mora nekako da se izduva.
Kad se zavese budu spustile pojurićeš ka izlazu, nadaćeš se da ćeš me tamo zateći.
Nećeš, uzalud će ti ponovo srce lupati kao da će iz grudi iskočiti.
Ne, nećeš, ja ću ti opet pobeći.
Vraćaćeš film, pitaćeš se da li si mogao da me zaustaviš.
Pitaćeš se i što sam došla, al odgovore nećeš dobiti.
Uzalud ćeš glavom lupati i u svakoj mene tražiti.
Prvog puta si me naterao da odem, a sad sam želela samo da ti pokažem da si me izgubio.
Želela sam da ti probudim nadu, da je raspalim k'o vatru, pa da je pustim da se ugasi.


Mozak šalje raciju, ali ja biram svoju reakciju

Naiđe mi tako neki talas, obori me, pa mi bude dosta svega: Pisanja, Čitanja, Skitanja, Pitanja, Igranja, Letenja, Sedenja, ...