петак, 20. мај 2016.

Večeras

Ova zima je hladna, hladnija od ostalih.
Ne pomaže vatra, gori uzalud i samo osvetljava sobu.
Ne pomaže ni vino crno, dvadesetak godina staro.

Večeras ništa ne može da me ugreje.
Ni tuđe ruke, hladne su, hladnije od puste postelje.
Ni čaj, gorak je, čemeran i leden, a puši se.

Večeras je pao prvi sneg, prvu vatru sam naložila, ali me, kao što rekoh nije ugrejala.
Uspela je samo da oživi sećanja, a ona su poput ovog snega sve zaledila.
U belom bezdanu tražim te.

Večeras nisi tu, niti ćeš biti.
Putevi nisu prohodni, ali nije to razlog zbog kojeg nećeš doći.
Nestalo je struje, selo je otsečeno, ali nije ni to razlog tvoje ljutnje.

Večeras nećeš doći, to se oseća u hladnom vetru koji huče napolju.
Tvoje tragove sneg je sakrio, možda je tako najbolje.
Do sledećeg proleća ima još vremena, dovoljno da se tragovi tvojih stopala izgube.

Večeras sam sama i sama ću ostati.
Čitaću neku knjigu, pokušaću da pobegnem od nas, naših slika, uspomena, poklona.
Pokušaću da pobegnem od tebe i od vremena našeg.

Večeras će biti teško, sutra će već biti lakše.
Uspeću da se zgrejem ako noćas budem izdržala hladnoću samoće.
Biću opet ona stara koju ništa ne može da slomi čim jutro osvane.


Mozak šalje raciju, ali ja biram svoju reakciju

Naiđe mi tako neki talas, obori me, pa mi bude dosta svega: Pisanja, Čitanja, Skitanja, Pitanja, Igranja, Letenja, Sedenja, ...