четвртак, 19. мај 2016.

Želeli su te, al ti sebe nisi želela

Eto, sad si sakupila dovoljno snage i okrenula se.
Videla si da iza tebe nije ostalo ništa osim mraka, a moglo je da ostane sve.
U školi si uvek bila odlična.
Išla si na hor.
Redovno si trenirala, onako za sebe i bila si zategnuta uvek.
Savršeno telo, lep osmeh koji opija.
Duga plava kosa ti je padala preko leđa.
Zategnuta zadnjica, grudi kao krojene za tebe.
Nema ko te nije želeo...
Kad prođeš kroz centar muškarcima vratne žile pucaju.
Gledale su te i žene.
Mlade, atraktivne devojke u tebi su videle konkurenciju i idola.
Muškarci, kako oni oženjeni, tako razvedeni i neženjeni u tebi su videli svu lepotu jedne žene.
Želeli su te, trebala si im.
Jednima si trebala kao trofej, da se tobom hvale na poslovnim sastancima, pred rodbinom i prijateljima.
Drugima si trebala da bi im želju zadovoljila.
Treći su mislili da bi im bila dobra prijateljica.
Ljudi su voleli tebe, ali ovde ti nikoga nisi volela.

Nisi volela ni sebe, ni budućnost, ni prošlost.
Žarko si želela da budeš neka druga, da ne živiš život svoj.
Nisi bila ponosna na svoju lepotu, često si pokušavala da je sakriješ, ali to nije bilo moguće.
Bežala si od nje, mislila si da ti je ona prokletstvo, a ne dar prirode.
Želeli su te, al ti sebe nisi želela.

Nisi htela da budeš ono što jesi, raskošna lepotica u ranim dvadesetima.
Nisi htela da uživaš.
Nisu mogli da ti doskoče, a jurili su te.
Često su pokušavali da te kupe pićem gradski mangupčići.
Oni bogatiji mislili su da ćeš ući u njihov auto.
Ipak niko nije uspeo.
Počeli su da misle da si hladnokrvna veštica, koja se sa svima samo igra.
Ipak su te želeli, to nisu mogli da poreknu.

Ti si želela samo da nestaneš, da neka druga postaneš.
Želela si da prošlost izbrišeš, da s njom i on nestane.
Nisi mogla da zavoliš ponovo, niti da treniraš boks.
On je bio bokser tvoj punih pet godina.
Nije to mesto u ringu zasluživao niko.
Samu si sebe ubeđivala u to da možeš sve sama posle onog dana.
Sebi si oduzimala pravo na ženstvenost, žudnju, potrebe.
Nisi htela da te zavole, a voleli su te mnogi.
Javljali su se, slali ti cveće, poruke, piće...
Ti si ih ignorisala.
Mučila si sebe spavajući u njegovim stvarima.
Gledala si slike i živela od uspomena.
Nekad ti se pričinjavalo da je u sobi, da je pored tebe i da te greje.
Često si tiho pričala s njegovom slikom.
Njegove rukavice još su ti pored jastuka, a njegov prsten je ispod.
Sad ležiš, držiš jednu crvenu boksersku rukavicu u rukama, gledaš je i pitaš se zašto si iz vašeg grada otišla.
Ubeđivala si svakoga da ti treba promena.
Pričala si da hoćeš sve da počneš iznova, daleko od uspomena koje taj grad čuva.
Da li si zaista to mislila?
Da li si bila sigurna u to što im govoriš?
Ne, nikada zapravo u to nisi verovala...
Htela si da te ostave i zaborave svi.
Htela si da patiš sama, da te niko ne teši.

Bacaš rukavicu i gledaš je kako pada na parket.
Opet plačeš, histerično plačeš.
Pitaš se dokle ćeš ih lagati da si srećna i da si prebolela.
Lažeš ih već godinama da imaš nekoga.
Sad želiš da se vratiš u taj grad, ali tamo imaš samo sestru i majku.
Drugarice su se udale, u tvojoj zgradi više nema starih komšija.
Da li ćeš moći da se pomiriš sa tim?
Tvoj mali gradić sad je pun stranaca, novih zgrada, hotela, bazena.
Ako se budeš vratila nećeš moći da ih lažeš da si srećna.
Nemaš ti više snage za glumu.
Deset godina si starija, ali si još uvek jako lepa.
Ne, samoća te nije fizički uništila, niti će.
Treba ti neko, ali bežiš od toga.
Plašiš se da zavoliš, želiš, čezneš.
Ti znaš, ako se budeš vratila i tamo će te opet želeti.

Još uvek ljudi pamte tebe i njega, svi će te ispitivati.
Srešćeš i njegove roditelje, braću.
Srešćeš sigurno i starog trenera, nećeš moći da ga pogledaš bez mržnje u očima.
On je tebi i treneru rekao da se ne oseća dobro, da ne bi da ide na to takmičenje.
Rekla si mu da ostane kući, ali on je u treneru video svog Boga.
Treneru je bila važna medalja, bio je siguran da će je on doneti u klub.
Mesecima su vežbali, želeli su to...
Ipak mrziš tog čoveka, mogao je da mu kaže da će biti još takmičenja, ali nije i ti ga mrziš.
Mrziš i protivnika, tog čoveka koji ga je u drugoj rundi udario poslednji put u životu.
Sve si videla, zapamtila i preživljavala ponovo.
Krv iz nosa, kola hitne pomoći i njegovo nepomično telo.

Patila si dugo, nisi htela da jedeš, ni da izlaziš iz sobe.
Pritiskali su te tešenjem i pričama o tome da vreme leči sve.
Morala si da se spakuješ i da odeš, mislila si da te niko ne razume.
Putovala si po svetu.
Tražila si neki novi grad, ali ne i novog muškarca.
Sad znaš, samoća te je opkolila, više ne umeš bez nje.
Ne bi mogla ni da se prošetaš sa nekim, ne znaš kako da se ponašaš.
Trčiš ujutru i uveče pored reke sama.
Voziš bajs popodne sama i šetaš psa sama.
Ne vidiš one koji te žele, ali znaš da su tu.
Oni polako pipaju po tvom mraku tražeći vrata do tvog srca.
Ispituju te, diraju rane tvoje.
Znaš, ako se vratiš u vaš grad iz rana će poteći krv.
Plašiš se ljudi, ali i sebe.

Pitaš se da li si se zaista svih ovih godina čuvala za njega ili si ipak htela sebe da kazniš?
Sto puta si razmišljala o tome da situaciju nisi shvatila ozbiljno i da si mislila da će ga proći.
Sad želiš da prekineš svoju samoću, ali ne znaš kako.
Navikla si tako i dugo si sama.
Sad polako želiš one koji žele tebe, ali ne znaš kako da im se predaš.
Nesigurna si, čas hoćeš, čas nećeš.
Želiš svoj rodni grad, pakuješ kofere, pa sve opet vraćaš na police.
Daj, pokušaj, nećeš se pokajati.
Neko će doći, nešto će se desiti, ali moraš pokušati.
Bežanje nije rešenje, već odlaganje.



Mozak šalje raciju, ali ja biram svoju reakciju

Naiđe mi tako neki talas, obori me, pa mi bude dosta svega: Pisanja, Čitanja, Skitanja, Pitanja, Igranja, Letenja, Sedenja, ...