петак, 24. јун 2016.

Ja nisam takva

Ne želim na svom telu tuđe ruke.
Ne želim da mi šapuće drugi neko.
Ne želim, a tako bi bilo lepo...

Bilo bi tako lepo pasti u nečiji zagrljaj, ko zna čiji, ko zna gde...
Bilo bi tako jednostavno voleti opet, sanjati i želeti.
Bilo bi tako jednostavno da ja to mogu, da sam zaljubljive prirode.


Neću tuđe ruke, bilo čije, ko zna čije.
Neću tuđe reči, bilo kakve, ko zna kakve.
Da l su prave il su lažne ?
  • Nije bitno...
Neću, to je bitno.

Ne želim.
Ne mogu.
Nemam snage.
Nemam volje.

Neću reći da bez njega živa nisam, jesam, čim ovo pišem.
Neću reći da ne mogu bez njega da živim, mogu onako kako sam živela pre njega.
Neću reći da ga želim, to nikako...
Ne želim više ni njega, ne sad, ne ovde, ne ovako...
Želim da počnem iznova sve, al to nije lako...

Ja nisam takva...
Moram da propatim.
Odbolovaću...
Preživeću...
Naučiću...

Ja nisam takva...
Neću pasti u zagrljaj drugome, ne odmah, ne sada, ne ovde...
Ipak želim da se nadam nekome, al ne njemu, ne sada, ne ovde...

Možda nekad odem nekome, negde, nekako...

Mozak šalje raciju, ali ja biram svoju reakciju

Naiđe mi tako neki talas, obori me, pa mi bude dosta svega: Pisanja, Čitanja, Skitanja, Pitanja, Igranja, Letenja, Sedenja, ...