уторак, 28. јун 2016.

Lenjost

Neki ljudi s fakultetskim diplomama i radnim mestima o svom poslu ništa ne znaju.
Nemaju pojma o čemu su učili na fakultetu ili znaju premalo.

Drugi ljudi znaju dovoljno, neki čak i toliko da se začudiš dok pričaš sa njima i zapitaš: „Kako ti čoveče nisi završio fakultet, zašto?“
Svako „Zašto“ ima svoje „Zato“ i neću se dublje upuštati u pisanje o tome.
Neko nije imao novac da se školuje, neko je bio bolestan, neko je želeo da se bavi drugim stvarima, a neko je jednostavno bio lenj.

Volim da učim iz svog iskustva, ta škola jeste skupa, ali je i korisna jako.
Ovde ću baš zbog toga reći par reči o svom školovanju, ali da se razumemo odmah, ne mislim da išta više znam od ljudi koji studiraju.


Ja nisam učila nikada mnogo!
Nisam se plašila da će mi mozak pući, već me jednostavno mnoge nauke ne zanimaju.
Neću pisati o našim i tuđim školama.
Neću kriviti društvo, sistem, vreme, roditelje...
Kod mene je bilo svačega, ali najviše je bilo tvrdoglavosti i lenjosti.

Nikada nisam mogla da se posvetim učenju onoga što me ne zanima.
To je uvek bilo neko naklapanje, čisto da skinem obavezu s vrata.

Juče pričam s jednim čovekom i on me pita da li studiram.
Kad sam mu rekla da ne studiram i da verovatno neću studirati začudio se.
Rekla sam mu da nisam ja za fax i to stvarno mislim.

Ako upišeš fakultet to uradiš s namerom da ga završiš.
Koliko god ti hteo to da izbegneš moraćeš da učiš.
Na fakultetu ne možeš da odeš kod profesora i da mu kažeš da njegov predmet nećeš da učiš zato što je dosadan.
To nije ni pristojno, ni opravdavajuće...
Sebi upisivanjem fakulteta namećeš obavezu, još i ako te tvoji finansiraju.
Treba opravdati i stipendiju, ali treba pre svega opravdati onaj novac koji ti roditelji šalju.
Ja sebe barem toliko poznajem da znam da neću učiti, samim tim ni uspeti da opravdam gore navedeno.
Učiću ono što me zanima, radiću to zbog sebe i kraj.

Neću da sutra upišem fakultet pa da mi budu krivi svi.
Neću da idem i da kukam na sistem, državu, profesore, rodbinu...
Pravi problem je najviše u tebi, verujem u to da svako može da nađe način, ako hoće.
Ja jednostavno neću...

Možeš da stekneš radne navike, bez obzira na to da li si ih ranije imao ili ne.
Možeš da prestaneš da izlaziš, da se za*ebavaš.
Možeš da se uozbiljiš...

Sve možeš, ako hoćeš.
Možeš i da kukaš na sistem, državu, planetu, bojler...

To ipak nije rešenje, budi iskren prema sebi bar.

Mozak šalje raciju, ali ja biram svoju reakciju

Naiđe mi tako neki talas, obori me, pa mi bude dosta svega: Pisanja, Čitanja, Skitanja, Pitanja, Igranja, Letenja, Sedenja, ...