недеља, 26. јун 2016.

Naučila sam od bake koja je ležala pored mene

Juče je u hitnoj pomoći pored mene ležala baka koja verovatno nije preživela noć.
Imala je jake bolove, gušila se i nije mogla da mokri.

U jednom trenutku joj je zazvonio mobilni, nije se sabrala, ali je uspela da se javi.
Molila je nekoga da joj oprosti sve, rekla je: „ Oprosti mi sve molim te, oprosti mi, odlazim.“

Niko nije išao sanitetskim kolima od porodice sa njom, trebalo je da budem ja u tim kolima, ali rekli su mi da sačekam sledeća, zato što će ona verovatno, kako je sama osetila otići.

Kada su je odneli osetila sam gorak ukus praznine, neki nemir i tugu.

Naučila sam te noći da nemamo vremena i da nikad ne znamo šta nas sutra čeka, ali bukvalno.
Naučila sam te noći da ponos nekad treba pregaziti, zato što sutra može da bude kasno čak i za to.
Naučila sam te noći da greške, kakve god one bile mogu da se oproste, ako čovek želi da ih oprosti i ako želi da čuje onaj skriveni jecaj druge osobe, onaj jecaj koji te reči sa usana čine težim za slušanje.
Naučila sam te noći da ne vredi priznati kad sat otkuca ponoć.

Zato želim da priznajem, neću više nikad da krijem svoja osećanja, svoje stavove i namere.
Zato želim bez nekog konkretnog povoda da kažem svima koje volim ono čuveno, večito prećutavano: „Volim te“
Zato želim da kažem ono: „Trebaš mi“ bez stida.
Zato želim da priznam svako prećutano: „Značiš mi“ onima koji mi stvarno znače.
Zato želim da priznam svaku grešku, dok ne bude kasno i dok još mogu da smirim svoju savest.
Dok još mogu da spustim ratne sekire i proživim svaki dan želim da zna svako ko treba da zna!

Mozak šalje raciju, ali ja biram svoju reakciju

Naiđe mi tako neki talas, obori me, pa mi bude dosta svega: Pisanja, Čitanja, Skitanja, Pitanja, Igranja, Letenja, Sedenja, ...