уторак, 14. јун 2016.

Neću tvoj internet život

Neću tvoje slike, te lažne, plastične osmehe i svu tu hranu, te ljude oko tebe...
Sve se to desilo nekad, negde i to nije sad, nije tu gde si ti...

Sediš tako, šalješ zahteve i nije ti bitno kome, niti da li tog nekog znaš i da li barem jedan razlog imaš da ga dodaš.
Bitno ti je samo da ga dodaš, da ne budeš sam.
Sediš tako, klikćeš mišem i nadaš se nečemu, nekome...
Sve to radiš da ne budeš sam...

Imaš lajkove, po sto na jednoj slici i to ti se sviđa.
Živiš za to, brišeš postove na kojima imaš malo lajkova i misliš da si uspeo.
Misliš da si svoju samoću zamaskirao i da niko ne zna da si zapravo sam...

Vikendom nisi online, ali ne izlaziš stalno.
Ipak je bitno da ne budeš zelen na četu, bitno je da ne znaju...
Da ne znaju da si sam, da nemaš s kim i da ne znaš gde otići...
Da ne znaju da čekaš, zato što ni ti sam ne znaš šta ili koga čekaš...

S vremena na vreme nađeš se negde van, slikaš se, izbaciš...
Neka, samo nek vide da nisi sam, da nisi kući...
Neka, sve su to uspomene, nek gledaju sutra, prekosutra...
Nek vide da nisi sam...
Ne, to opet nije to, nije tvoja realnost sadašnja.

Opet sediš, klikćeš...
Opet kopiraš Selimovićeve citate...
Opet kačiš Joksimovićeve pesme...
I naravno, opet brižljivo pratiš lajkove.

Neću tvoj život na internetu da pratim, nije stvaran.
Imam i ja statuse.
Imam neke lajkove.
Imam neke ljude, desetak neznanih junaka i trista znanih.
Izbacim tu i tamo neku pesmu.
Imam i omiljene sajtove, fb stranice i grupe.
Imam i omiljene pevače, pisce...

Ali ni to nije stvarno.
I to je samo internet život.
To kad okačiš citat, označiš knjigu ili staviš osećanje...
Ali ni to nije život, to može da bude samo privid, nikako uvid.
Koliko je samo ljudi kačilo citate s neta, a nema pojma iz koje su knjige izvučeni?

Nisam se slikala dok sam prala sudove, a namučila sam se pošteno.
Nisam se slikala s babom, a išla sam skoro kod nje.
Nisam se slikala dok sam jela kevin pasulj, a bio je lep.
Nisam se slikala dok mi je infuzija bila prikačena, a bolelo je i bilo mi je dosadno tih pola sata.
Nisam se slikala posle pranja kose, a bila sam zanimljivo čupava, ličila sam na Maslačak.
Nisam se slikala dok sam kupovala hleb niti dok sam jutros pržila jaja...
Nisam se slikala dok sam brisala patike, a brišem ih i ako se ne vidi.

Slikala sam se onda na onoj žurci.
Slikala sam se na onoj svadbi.
Slikala sam se na onom punoletstvu.
Slikala sam se sa bratom pre neki dan.
Slikala sam se na jezeru, još prošle godine.
Slikala sam se na onoj veridbi.
Slikala sam se u prirodi, pored drveća, neke reke, klupe...
Slikala sam se i sa društvom, nekad, negde da nam ostane, da se sutra sećamo i smejemo dok prepričavamo doživljaje.
Dobro, imam i onih iz dosadnih dana, tad izbacim neku fotku zato što nemam šta da radim.
Velim sebi: „Da me ljudi ne zaborave.“
Takve slike stoje na mom fejsu.

Nemam običaj da poziram dva sata pred ogledalom i da onda napišem: „Jedna spontana“
Da je spontana ne bih dvesta puta kliknula na to dugmence i ne bih se dva sata trudila oko slike.
To me nervira kod ljudi, baš to što se prave ludi!

Izbacivala sam tužne pesme, a bila sam srećna, al eto, volim balade.
Izbacivala sam pozitivne statuse, a bila sam tako negativna i obrnuto...

Izbacivala sam ono što smatram zanimljivim.
I ovo ću izbaciti, ti se sam pronađi...

I zapamti, mene ne zanimaju tvoji postovi.
Sve to čitam s rezervom...
Sve to nije to...
Ni moji postovi nisu to, ono „to“ koje jeste uživo.

Budi takav uživo...
Imaj osmeh pravi, ne onaj sa slike.
Imaj citate u glavi.
Imaj tekstove pesama na svojim usnama.
Imaj teme za razgovor.


I zapamti, ovo na netu nije „to“ već nešto sasvim deseto.

Mozak šalje raciju, ali ja biram svoju reakciju

Naiđe mi tako neki talas, obori me, pa mi bude dosta svega: Pisanja, Čitanja, Skitanja, Pitanja, Igranja, Letenja, Sedenja, ...