уторак, 07. јун 2016.

Promenila sam ploču

Ranije sam osećala potrebu da vratim ljudima svaku povredu koju su mi naneli.
Želela sam da ih udarim onako jako kako su oni udarili mene.
Mislila sam da će kad budu osetili moju bol shvatiti koliko je ona teška i grozna.
Naravno, nisu ništa shvatili...
To kolo je samo nastavljalo da se okreće.
Ja vratim njima, oni vrate meni i ajmo Jovo ponovo.

Promenila sam ploču i umesto kola počela da plešem.
Danas kad me ljudi povrede kažem im u lice da su me povredili i da me boli.
U mom glasu tad nema ni ljutnje, ni prezira, ni želje za osvetom.
Sasvim staloženo im kažem sve što mislim o njima i odem, ali ne prekidam tako lako kontakte...
Nastavljam sa njima da komuniciram sasvim normalno.
Rana od povrede zaraste i idemo dalje.

Ljudi jedni drugima trebaju, to znam i trudim se da im se nađem.
Želim da pomognem svima, baš svima kojima mogu...
Trudim se da onima koji su me povredili jednom ili više puta pomognem lepo i polako.
Njima sad želim da dokažem šta znači biti čovek.
Ne želim više da im pokazujem da me je onomad ono zabolelo, već se nadam da će oni to shvatiti sami.
Ne moraju da mi kažu, niti da mi se izvinjavaju.
Bitno mi je samo da se promene zbog sebe i zbog budućnosti.

Ja volim da razmišljam o ljudima, volim to mnogo više nego sam kontakt sa njima.
Kad se čovek posveti detaljisanju nečijeg života i same ličnosti može shvatiti zašto on neke stvari radi.
Trudim se da razumem svakoga, ali to ne znači da sve opravdavam i opraštam.
Čovek mora imati granicu u svemu...
Mnoga opravdanja ne mogu da se prihvate i da popiju vodu koju prospeš.

Bez obzira na sve što ti se desilo u životu moraš da razmišljaš o svojim postupcima i da se dostojanstveno nosiš sa svim onim nedaćama koje ti je život doneo.
Budi uvek dobar čovek zbog sebe, pre svega, pa onda i zbog drugih.

Svoje poraze pobeđuj prevazilaženjem.

Mozak šalje raciju, ali ja biram svoju reakciju

Naiđe mi tako neki talas, obori me, pa mi bude dosta svega: Pisanja, Čitanja, Skitanja, Pitanja, Igranja, Letenja, Sedenja, ...