четвртак, 16. јун 2016.

U starom bratu novi čovek

Kad smo bili mali igrali smo se konobara i gosta.
Naučio me je kako da hvatam loptu i kako da koširam pravilno.
Pokazivao mi je košarkaške finte i objašnjavao pravila igre.
Učio me je da čitam i pišem.
Branio me je od starijih i krivicu preuzimao.
Nije dao nikome da mi se približi.
Bio je moj štit, oslonac i moj stariji brat.

Kad se prvi put zaljubio objašnjavao mi je kako je voleti nekoga.
Kad je sa devojkom raskinuo pričao mi je o bolu koji oseća.

Bežao je sa časova, vodio me u kladionicu sa njegovim društvom.
Rekao mi je: „Ovo nije ozbiljno, samo se zezamo.“

Trenirao je fudbal i igrao za prvi tim našeg grada.
Išla sam na utakmice sva ponosna i bodrila ga.
Poklonio mi je svoj prvi go.

Pre petnaest godina poželeo je da ode.
Pričao je da ova zemlja nema budućnost lepu i da je rupa bez dna.
Kada je odlazio rekao mi je: „Vratiću se ja, ali dok ne budem tu moraćeš sve sama.“

Sama sam se igrala konobara u praznoj kafani.
Sama sam išla vikendom na utakmice, navika me je terala.
Sama sam se branila od svih i od svega, ali ne i od njega!

Nisam uspela da se odbranim od tog stranca kojeg sam u telu svog brata pre neki dan srela.
Došao je kod njegovog oca, ujak mi je rekao da je stigao.
Suze, smeh, radost i blagi strah prostrujaše kroz mene čim sam spustila slušalicu.
Istuširala sam se i vezala kosu brzo i požurila kod njih.
Javio mi se površno i počeo da se žali: „Čim sam došao svi mi svraćaju zato što misle da imam pare.
Nemam, tamo radim za svoje potrebe, ne očekuj ništa od mene!“
Njegov sistem vrednosti se više nije podudarao sa mojim, a on mi je takav stvorio.
Sve ono čemu me je učio više smisla nije imalo.
Postao je pravi ekonomista...
Pričao je dugo, ali ja ga više nisam slušala.
Imam ja pare, ali nisam htela da pričamo o tome.
Htela sam da mu kažem koliko mi je nedostajao i koliko sam se nadala njegovim pismima.
Htela sam da odemo na neki koncert i na piće...
Htela sam da zaigra fudbal na starom terenu opet, al on nije hteo ništa.
Govorio nam je da nema para i hvalio se novim kolima, devojkama, putovanjima.

Onaj stari brat bi rekao: „Imam, ali ne mogu da vam dam.“
Onaj stari brat bi me zagrlio i pitao: „Šta ima novo?“
Ovog čoveka više ne mogu da prepoznam.
Lakše bi mi bilo da ga nisam srela...

Nisam očekivala da će biti isti kao onda, to nije bilo moguće nikako, ali očekivala sam da će biti sličan onom skromnom, mladom njemu kojeg sam toliko volela i poštovala.

Mozak šalje raciju, ali ja biram svoju reakciju

Naiđe mi tako neki talas, obori me, pa mi bude dosta svega: Pisanja, Čitanja, Skitanja, Pitanja, Igranja, Letenja, Sedenja, ...