недеља, 26. јун 2016.

Živi svoj život kako valja

Ma, hajde sine“ starac se nasmeja, pa spusti ruku na moje koleno.
Malo se uozbilji, pa reče: „Koga, sine, sad zanima moja priča? Šta je to bilo ’42. u Beogradu? Misliš li da nekoga zanima šta je juče bilo?“
Zanima, stari, ne brini ti za to, samo pričaj...“ kažem mu da sam spremna da slušam čitave noći i duže, ako treba.
Branko se promeškolji na klupici pored mene, pročisti grlo, pa taman kad sam mislila da će progovoriti, on zaćuta.
Znala sam odmah - ili se priseća ili odustaje.
Progutao je knedlu, uzdahnuo i počeo: „ Znaš, kasnije smo se svi pitali kako smo mogli da budemo toliko glupi. Šta nas je to teralo da ubeđujemo sebe u to da se ništa preterano opasno ne dešava.“
Opet je zastao, a ja sam znala da sad njemu treba podrška moje ruke.
Znala sam i to da je, čim mi je staračku, tešku ruku spustio na koleno, odlučio da mi ispriča sve.
Tim gestom kao da je hteo reći: „Pazi se, ovo nisi čula ranije.“
Polako sam sad ja spustila ruku na njegovo koleno, pokušavajući da mu bez reči kažem da ga podržavam i da mu neću zameriti, čak ni ako ustane, okrene mi leđa, i ode.

Progovorio je tiho i ozbiljno: „ Beograd je bio grad mladih, nismo verovali u takvo zlo. Mi smo se skupili kod jednog prijatelja, Miloša. Bitno je da kažem to odmah, da se zna da nam domaćin nije bio jevrein, već kako su oni rekli - domaći izdajnik.
Te noći smo trebali da im pomognemo i da ih prebacimo na sigurnije mesto.
Da sam znao narednog dana kad su ušli da ih vode na, navodno, razgovor i da ih nikada više neću videti, ne bih im dozvolio da uđu.
Svojim telom bih branio našu zgradu, da je te proklete čizme ne prljaju. 
Odveli su Saru, njenu majku, oca i brata te noći.
Kasnije, mnogo godina kasnije, ti izvini, ali ne sećam se koliko tačno, saznao sam šta se stvarno desilo.
Sara je imala dvadeset godina, ja dvadeset i dve.
Znaš, to su one godine ljubavi, želja, snova...
Stanovali smo u istoj zgradi, tu, na Dorćolu, mogu posle da ti je pokažem.
Zajedno smo išli u školu, učili i svirali.
Sara je svirala klavir, ja gitaru.
Govorila je francuski i ladino, a ja sam tada znao malo engleskog, tek nakon što su ih odveli, počeo sam da učim i nemački.
Sara je volela da pleše, a ja da je gledam.
Sarini roditelji bili su školovani ljudi, otac učitelj, majka profesorka muzičkog.
Moji roditelji nisu radili zajedno, otac je bio profesor, a majka medicinska sestra.
Zaboravio sam da ti kažem, pre one noći kad su ih odveli, Sara mi je rekla da je slušala noću kako njeni pričaju o ratu, o čišćenju njih, jevreja, i o njihovoj budućnosti u Beogradu.
Odmahivao sam glavom, prosto nisam verovao u to.
Slušao sam ja šta se sprema, ali sve to mi se činilo nekako daleko, nestvarno...
Bio sam, sine, mlad i glup...
Nisam verovao da će sve toliko daleko otići.
Znali smo svi za zabrane koje su se jevrejima izricale.
Jevreji nisu smeli da rade, da izađu iz kuće bez one žute zvezde.
Nisu smeli da voze kola i ko zna šta sve još nisu smeli.
Morali su da se odazivaju na te proklete pozive.
Nisu smeli ni da budu živi nakon rata, to sam kasnije shvatio.
Shvatio sam koliko sam bio glup kada je Miloš, onaj isti Miloš, kod kojeg smo sedeli te noći sa Sarom i njenima, obukao nemačku vojnu uniformu.’’
Nisam više mogla da podnesem to kajanje čoveka koji misli da je kriv, a i sam je svestan toga da ništa nije mogao da izmeni.
Pokušavajući da budem smirena, upitala sam: „ Čika Branko, gde su ih odveli?“
Starac je uzdahnuo, pa počeo: „Odveli su ih na sajmište narednog dana.
Milošev otac je imao kamion sličan Dušegupci, ali sličan samo po veličini i zatvorenom tovarnom delu.
Te noći pravili smo plan njihovog bega i trebalo je Milošev otac da ih vozi do Hrvatske.
Tamo je trebalo da pređu u italijansku zonu.
Italijani su bili blaži prema jevrejima od nemaca, da ti ne pričam sad o tome...
Mislim da se jednostavno uplašio, pa je odustao od te vožnje...
Ljudi koji su pomagali jevrejima bili su strogo kažnjavani, neki čak, kako sam kasnije čuo i streljani.
Javili su se i završili na sajmištu u trećem paviljonu.
Rekla mi je posle rata jedna mučenica, koja je jedva preživela, da su na sajmištu sa njom bile neko vreme Sara i njena majka, ali da ne zna šta se desilo sa ocem i bratom.“
Znala sam o čemu je čika Branko pričao, jako dobro sam znala...
Gasvagen“ ili kako su ga Beograđani zvali „Dušegupka“ je vrsta kamiona koja se koristila za masovno gušenje ljudi gasom tokom holokausta.
U unutrašnjosti kamiona bez prozora, žrtve su umirale od gušenja ugljen-monoksidom.
Vozilo je specijalno montirano tako da gas ulazi u hermetički zatvoreni deo vozila predviđen za tovar.
Dušegupke su dovezene u Beograd iz Berlina, a širom Nemačke su se i na samom početku rata koristile za „humano“ ubijanje osoba ometenih u razvoju.
Kamion je mogao da primi stotinak zbijenih žrtava.
Od početka aprila, do kraja maja 1942. ubijeno je oko 8.000 Jevreja u Beogradu.
U nemačkim dokumentima, ove kamione su nazivali vozilom za uništavanje vašaka.
Strpavali su po stotinak ljudi u tovarni deo kamiona.
Tako zbijeni jedni uz druge, ljudi su za deset, petnaest minuta vožnje umirali gušeći se.
Prema mojim saznanjima, prve žrtve ovakvog ubijanja u Beogradu bili su pacijenti i osoblje jevrejske bolnice, koja se nalazila u ulici Visokog Stevana na Dorćolu.
Nakon što su ugušeni tokom vožnje kroz Beograd, tela žrtava zakopavana su u masovnu grobnicu koja se nalazi u Jajincima.
Žrtve su uzimane iz logora „Judenlager Semlin“ i „Banjica“
Nakon ovog užasnog ubijanja, general Ler je rekao da je Jevrejsko pitanje rešeno u Srbiji, pa su se Dušegupke povukle.
Osvrnuću se samo kratko na logor „Banjica“ da bih spomenula to da su u njemu prvo zatvarani Jevreji i Romi početkom rata, a kasnije i protivnici Nedićevog režima – partizani i komunisti.
Oklevala sam, ali sam ga ipak na kraju upitala: „Čika Branko, šta vam je još ta žena o njima rekla?“
Ćutao je par minuta pokušavajući da se seti svake reči, pa rekao: „ Rekla mi je da su dok je ona bila tu, taj logor koristili samo za žene i decu.
Prozori su bili polupani, krov je prokišnjavao.
Ta zima (1941/1942) bila je užasna, rekla mi je da su zbog takvih uslova ljudi pored gladi i raznih bolesti, umirali i od hladnoće.
Kašljali su, padali u nesvest, imali visoku temperaturu...
Rekla mi je da su te ljude pronalazili smrznute...
U paviljonu broj 4 bila im je kuhinja, jeli su čorbu od kupusa, bajat hleb.
Pili su neki slab čaj, nešto što je, kako mi je ona rekla, samo mirisalo na čaj i pili su vodu, ko zna kakvu.
Ni tu čorbu, ni taj čaj, ni bajat hleb nisu imali svakog dana, već samo, kako ona kaže, kad im se prohte da daju.
Spavali su zbijeni jedni uz druge, šćućureni, uplašeni, puni buva i vašaka.
Paviljoni su bili ograđeni žicom.
Dece je bilo mnogo, mleka i hrane malo, pelene mi nije spominjala.
Rekla mi je da im je klozet bio užasan, umivanje, pranje zuba i kupanje takođe nije spominjala.
To kupatilo bilo je smešteno u Turskom paviljonu, tu je bila i mrtvačnica.
Na sto ljudi, imali su jednog blok komandanta i to su u glavnom bile zatvorenice, one su sarađivale sa logorskim vlastima.
Žene su silovane, ponižavane, prebijane, ubijane.
Nažalost, ni njihova deca nisu bolje prošla.
Rekla mi je da su počele da se šire glasine o premeštaju u drugi, malo bolji logor i da se Sara među prvima dobrovoljno prijavila za odlazak.
Nisu znali šta se zapravo dešava u tom kamionu u koji je svako ko krene u taj bolji logor ulazio.
Jadni ljudi, željni slobode, otišli su u Dušegupke.
Neću nabrajati više bolesti, niti išta drugo vezano za to sajmište.
Ne mogu više o tome da pričam, ali pričaću ti još, samo da malo okvasim grlo, suvo je skroz.“
Branko je ovde zastao, popio malo vode iz flašice i umio se.
Ja sam, koliko god pokušavala da izbegnem, morala da ga pitam: „Da li vi znate da je sve ovo verovatno tačno?“
Kratko je odgovorio: „Znam, nisam znao samo onda kad nisam hteo.
Nisam znao dok sam se nadao, dok sam verovao u to da ću Saru sresti negde u inostranstvu, u nekom drugom, boljem svetu.
Nakon rata, baš onda kad je počelo tiho da se šuška o tome, saznao sam.
Znaš, tokom rata bilo je mnogo ljudi koji su im pomagali, a bilo je naravno i onih drugih.
Jedni su sakrivali Jevreje, drugi su ih prijavljivali.
Jedni su s očajem gledali kako ih vode, drugi su se smejali.
Ima nas svakakvih, uvek će nas imati i ovakvih i onakvih.
Tokom godina i godina samoće čitao sam knjige, tražio dokaze, ni sam ne znam zašto.
Kad god sam se vraćao na pisma Hilde Dajč, suze su mi tekle.
Hilda je bila medicinska sestra, imala je godina koliko sad ti kad je dobrovoljno otišla u Judenlager Semlin da pomaže svojim Jevrejima.
Uspela je da prokriunčari četiri pisma, ta pisma danas su dragocena svedočanstva o životu u tom logoru.
I moja Sara je volela da pomaže ljudima, htela je da radi sa decom.
Bila je tiha, puna ljubavi za sve.
Nije joj smetao niko, ali ona nekome jeste.
Njena dobrota smetala je zlu, nevinošću deteta rugala mu se.
Ako nisi, onda čitaj pisma Hilde Dajč i sve će ti biti jasno.
Tretirali su ih kao stoku, ne, gore od stoke.
Nazivali su ih vaškama, čak i u dokumentima.
One koje su deportovali u Poljsku vozili su u stočnim vagonima.
Često sam razmišljao o tome da li je bolje kružiti umirući kroz Beograd Dušegupkom ili ići u Aušvic zbijen u stočnom vagonu.
Svi su oni bili isti, svi su bili Jevreji i nije više bilo bitno iz koje su države, niti gde su umrli.
Svi su oni tokom tog rata, nepravedno, osuđeni.
Nisam siguran u odgovor, ali mislim da je bolja Dušegupka u ovom slučaju.
Nikada nisam imao hrabrosti da preživele pitam kako sad žive, da li uopšte mogu da žive ili samo životare tapkajući u mestu.
Rekao sam ti da ću ti još pričati, red bi bio da nastavim priču koja je počela pre rata i završila se dok je on trajao.
Sara i ja smo bili četrnaest meseci u vezi, a pre toga smo bili najbolji drugovi.
Mislim da je ljubav između nas uvek postojala i da je samo čekala neki znak, nešto što će joj dozvoliti da se pretvori u prvi poljubac.
Satima smo se šetali, pričali, grlili...
Dani su tekli, bili smo srećni i zadovoljni.
Posle osam meseci zaprosio sam je, prsten je bio skroman, tako da slobodno mogu reći da je njena ruka krasila prsten, a ne prsten njenu ruku.
Maštali smo o svadbi, deci, zajedničkoj starosti...
Možda bi te naše maštarije prošle, vreme bi nas možda drugačije razdvojilo, ali baš to boli.
Bilo bi mi mnogo lakše da znam da je srećna, udata, ostvarena žena ili ne, bilo bi mi svakako lakše da znam da je živa, samo živa.“
Branko je zastao, udahnuo duboko, nakašljao se i zapalio cigaretu.
Ja sam se u mislima vratila do sajmišta i do svih onih podataka koje odnekud znam.
Bile su to knjige, emisije, filmovi...
Bile su to istine, užasne, bolne...
Bili su to životi ljudi koji takvu sudbinu nisu zaslužili...
Bila je to moja nezasita želja za pravdom koja jednostavno u toj priči nije imala nikakvog smisla.
Bila je to nemoć, moja nemoć.
Na levoj obali Save, zgrade sajmišta kriju strašne, svirepe priče onih ljudi koji nikada neće moći nikome da ih ispričaju.
Prvobitni plan je bio da se Jevreji zadrže u Srbiji do proleća 1942. godine i da se tad deportuju dalje, verovatno u Poljsku.
23. oktobra 1941. nemačka vojna uprava je odlučila da od sajmišta napravi logor.
Time se smanjuju, svakako, njihovi troškovi i prvobitni plan, po kojem je trebalo napraviti logor otpao je, bilo je bolje preurediti sajmište.
Judenlager Semlin - jevrejski logor Zemun.
Sajmište se nalazilo pod kontrolom lokalne komande u Zemunu (semlin) pa je zbog toga logor tako nazvan.
Prvih 5000 žena i dece koji su zarobljeni bili su smešteni u paviljon broj 3.
Bivši turski paviljon služio je kao mrtvačnica i kao kupatilo.
Većina jevrejskih zarobljenika Dušegupkom je otišla na svoj poslednji put, preživele su samo one žene koje su bile udate za Srbe.
Branko je dosta o sajmištu ispričao, ja više ne mogu.
Misli mi se mešaju, neke slike, ne znam koje, niti čije mi prolaze kroz glavu.
Branko me pita kako sam, a ja vrtim u glavi pisma Hilde Dajč.
Mešaju mi se sve informacije koje imam o sajmištu...
Odgovaram hladno: „Jesam, čika Branko, hvala na pitanju.
Kako se sada osećate vi?“
Lakše mi je, sad mislim da mi je razum ostao svih ovih godina zdrav samo da bih ti ovo ispričao.
Ja više nemam šta da kažem, sve sam rekao.
Kupim svoje stare kosti i vučem ih kući.
Znam da si iz ovog razgovora naučila dosta.
Čuvaj se i živi svoj život kako valja.“
Ustao je, čini mi se naglo, odmakao dva koraka i tek tad sam se pribrala.
Branko, stanite!
Hvala vam za priču, posle nje neću više biti ista osoba.
Hvala vam puno, držite se!“
Dugo sam sedela na klupi nakon što je Branko otišao.
Nisam mogla da ustanem i da se vratim „normalnom“ životu, a nisam mogla više ni da razmišljam o priči.
Stavila sam ruke u džepove i zatvorila oči.
Osetila sam veliku navalu besa, snažnog, bolnog besa...
Nisam to plakala ja, to su iz mene plakali oni.
Koliko je samo onih koji su doživeli Sarinu sudbinu i sudbinu njene porodice?
Koliko je samo ljudi ubijeno i dece?
Koliko je samo preživelih, onih koji danas svoje rane pokušavaju da zaleče?
Koliko je samo ovakvih nemoćnih kakav je čika Branko?
Koliko je samo haosa napravljeno zbog nečijih bolesnih ideja...

Ne znam, ali ne mogu i ne želim da shvatim naciste.
Ne mogu da verujem koliko je ljudi poštovalo bolesne ideje nekolicine.



Hvala puno ljudima koji su mi pomogli oko potvrđivanja istorijskih činjenica, bez njih ova priča ne bi bila objavljena.

Mozak šalje raciju, ali ja biram svoju reakciju

Naiđe mi tako neki talas, obori me, pa mi bude dosta svega: Pisanja, Čitanja, Skitanja, Pitanja, Igranja, Letenja, Sedenja, ...