уторак, 12. јул 2016.

Njihov i moj svet

Nisam nikada išla putem kojim idu svi.
Masa ide levo, a ja desno.
Masa peva, a ja ćutim.
Masa tapše, a ja razmišljam.
Masa osuđuje, a ja pokušavam da sagledam situaciju iz svih mogućih uglova.

Nije da nisam želela da se uklopim, teško je biti s te druge strane.
Nisam mogla, moja razmišljanja i shvatanja se nisu poklapala sa njihovima.
Moj sistem vrednosti nije imao ništa slično s njihovim.
Jednostavno, moje sve je bilo drugačije.

Od: „Ono čudno dete“ - do: „Ono čudo od deteta“
Od one koja je poslednja – do one koja je prva.
Od pustinje – do oaze...
Od samoće – do kofera punog podrške i želja da budem tu.

Nisam dala da mi nameću svoje stavove, to sam smatrala gaženjem.
Htela sam da razmišljam i da stavljam na vagu sve, a ne da prihvatam bez pogovora to što su govorili.
Htela sam da opravdavam i kritikujem bez njihovog uticaja.


Opet, htela sam i da se uklopim, to nije išlo, niti će.
Sa jedne strane mi je masa delovala primitivno, mislila sam da shvataju sve površno i da se opterećuju glupostima.
Sa druge strane sam htela da ne odudaram i da živim normalno.
Tako, jednostavno, nije moglo...
Našla sam neke istomišljenike: filozofe, realiste, one koji preispituju i traže dublje odgovore, ali pre toga sam bila u dubokoj provaliji.
Mislila sam da sam luda, da previše lupetam i da niko, apsolutno niko ne može da me shvati.
To je delimično bilo tačno, zato što nije mogao da me shvati niko ko se tada nalazio u mom svetu.
Ipak, tražili su površne savete, hteli su da ih tapšem po ramenu i ohrabrujem, ali niko od njih nije tapšao mene, niti me ohrabrivao.
Smejali su mi se iza leđa, zato što nisu hteli da preispitaju sebe i sve one svoje stavove koje im je društvo nametnulo.
Bili su ograničeni, nažalost, mnogi su takvi ostali.
Nisu svesni šta propuštaju, sebe uporno unazađuju.
Ranije mi je, kao što napisah već bilo žao što nisam deo tog tzv normalnog sveta.
Kasnije sam, ipak, shvatila da normalnost varira od sredine – do sredine tj od društva – do društva.
Našla sam neke ljude koji su uspeli da se uklope u moj svet, ali za ove prve neću govoriti da su ludi, zato što ne mislim da jesu i nisam kao oni, i nikada neću biti!
Ti ljudi su samo pustili da ih voda nosi.

Nisu hteli da plivaju ili nisu umeli...

Mozak šalje raciju, ali ja biram svoju reakciju

Naiđe mi tako neki talas, obori me, pa mi bude dosta svega: Pisanja, Čitanja, Skitanja, Pitanja, Igranja, Letenja, Sedenja, ...