понедељак, 04. јул 2016.

Okovi straha

Mnoge ljude strah sputava u životu.
Veže im ruke i noge, i liši ih novih iskustava.

Prvi primer nam može biti moja drugarica, ona izbegava kontakte sa ljudima.
Zatvorena je među svoja četiri zida, a tako lepo priča i duhovita je...
Plaši se da će napolju krivo hodati, da će loše izgledati...
Umišlja da će joj se ljudi smejati zbog kilaže, boje kose...


Drugi primer je hipohondrična bakica iz mog komšiluka.
Ona stalno ide kod lekara, umišlja razne bolesti i pije ko zna kakve lekove na svoju ruku, a zdrava je fizički potpuno.

Primer treći može biti moj drug, on ima strah od javnih nastupa.
Misli da će ispasti glup, a tako lepo peva i odmeren je...

Oni nemaju snage da se suoče sa svojim strahovima, guraju ih ispod jastuka izbegavanjem.
Tu su da kažu da se plaše, ali ne rade ništa kako se ne bi plašili.

Sećam se svojih davnašnjih strahova, godine su odmicale dok ih se nisam oslobodila.
Nisam smela da prođem hodnikom noću dok ne upalim svetlo.
Taj strah mi je bio povezan sa traumom iz detinjstva i sa strahom od mrtvih ljudi.
Prvo pružim ruku da upalim svetlo, pa tek onda zakoračim i protrčim kroz hodnik.
Postalo mi je baš naporno i iritiralo me je sve to.
Želela sam da završim sa tim i da se šetkam sasvim opušteno.
Nije mi uspelo prvih par puta kad sam pokušavala, srce mi je tuklo k'o ludo i popuštala sam.
Pobeđivao me je taj strah godinama, ali sam odlučila da ga neće biti jednog dana!
Pet godina punih sam bila okovana, što je mnogo, mnogo je.
Polako sam počela da se suočavam sa strahom tako što sam stajala u hodniku okružena mrakom.
Prvih par puta trajalo je nekoliko sekundi, ali kako sam sve više i više uporno stajala sekunde su se pretvorile u minut, pa u dva...
Nakon par nedelja mogla sam komotno da se šetkam potpuno oslobođena tih okova.
Drugi strah sam, takođe, prevazišla suočavanjem, ali o tom iskustvu neću ovde govoriti, dosta je za razumevanje ovaj jedan.

Strah, ipak, nije uvek loš – dobro ga je imati u nekim situacijama.
Zamisli da dete nema strah od automobila i da istrči na ulicu ispred jednog koji se kreće velikom brzinom.
Zamisli da komšinica nema strah od policije i zatvora, pa da klince koji joj kradu trešnje izubija nekom lopatom.
Zamisli da nemaš strah od pegle, pa da je pipneš nakon što ispeglaš pantalone.
Dakle, racionalni strah je neophodan za život, on nas na neki način štiti.
Racionalni strah je, zapravo, strah od onoga što očigledno jeste opasno.

Iracionalni strah nastaje u našoj potsvesti, njega treba iskoreniti!
Žargonski rečeno: „Iracionalni strahovi su, brate, tripovi“

Strah prvo treba odgovorno prihvatiti, reći sebi: „On je tu, nije dobar, sputava me, loše utiče na moj život.
Moram i mogu da ga kontrolišem, neću da on kontroliše mene i da mnome upravlja“
Treba razmisliti i o tome kad je strah nastao.
Samo upornost, nikakvi izgovori ne dolaze u obzir.
Upornim suočavanjem strah se prevazilazi, ali može i da se povrati.
Meni su se moja dva straha vraćala s vremena na vreme, možda će se vratiti još koji put, ali nisu više tako jaki, ni konstantni.
Uspela sam da ih savladam i znam kako da ih oteram.

Što više bežimo od njih oni postaju jači, dajemo im prostora da se oslobode i da puste svoje užasno korenje.
Prošire se, uzimaju nam sav prostor, mir i onemogućavaju nam da se opustimo i da uživamo.
Imaju čvrsto korenje, ali moguće je saseći ga!
Ja sam prvo bojažljivo otkinula list, pa granu...

Mozak šalje raciju, ali ja biram svoju reakciju

Naiđe mi tako neki talas, obori me, pa mi bude dosta svega: Pisanja, Čitanja, Skitanja, Pitanja, Igranja, Letenja, Sedenja, ...