субота, 02. јул 2016.

Pusti sve, imaš me

Ne bih mogla ni jedan jedini dokaz da priložim, pa da na osnovu njega kažem da te poznajem i da nas prošlost povezuje.
Poruke sam obrisala one noći kad si mi okrenuo leđa i otišao.
Slike sam zapalila, a poklone bacila.
U sebi sam vrištala na sav glas, ali sam bila odlučna.
Nisam te više želela u svom životu i morala sam da krenem dalje sama.
Znala sam da će me lomiti sve što bi moglo na tebe da me potseti.
Bacila sam u kantu i onu školjku koju si mi doneo sa mora.


Nisam mogla da bacim sećanja, mozak nema kantu u koju bih mogla naše vreme baciti.
Sinoć sam sedela na terasi, bila sam sama, nisam se dugo toliko usamljeno osećala.
Razmišljajući o tome gde sam bila prethodnih godina ovog meseca setih se tebe i one naše godine.
Mala garsonjerica, stari krevet pun federa.
Potkrovlje, svaka letnja noć suviše vruća, a svaka zimska suviše hladna.
Otvoren prozor iznad naših glava bio nam je kao čitavo nebo.
Taj mali stan bio je naš svet, ono mesto na kojem smo postojali samo mi, zar ne?
Limenka piva, hleb od juče i tegla ajvara.
Moja kosa u tvojim rukama, neke priče, naša maštanja.
Muzika lagana i pusta nadanja...
Takve noći se ne broje, ali se pamte.
Ostaju da žive u nama dugo nakon kraja.
Žive i sad, osećam ih u vazduhu, a dugo nisam mislila na tebe.
Nisam se ni raspitivala, niti su mi ljudi sami pričali.
Svi misle da smo mi našu priču završili, ali mi znamo da nismo.
Mi se, zapravo, nismo ni rastali k'o ljudi.
Pobegli smo, bilo nam je dosta svega, ali nismo tačno znali šta je to „sve“

Ipak, često mislim na tebe u ovakvim noćima.
Setim te se kad se osećam zaboravljenom, ostavljenom, samom...
Setim se toga da si mi bio celi svet te godine...
Setim se tvojih ruku, šaka toplih, upornih.
Setim se kose kratke, četkaste.
Setim se one tvoje uzrečice: „Pusti sve, imaš me!“
Pustila bih sve i sad samo da te opet imam k'o nekad.

Poželim da ti pošaljem poruku, da napišem samo: „Pusti sve, imaš me“ ali ne mogu.
Ne znam da l si sam, ne znam kakva ti je noć, niti kakav ti je bio dan.
Neću da te uznemiravam...
Počnem da kuckam, srce mi tad lupa pet puta jače, čini mi se iskočiće.
Predomislim se uvek, baš uvek, al znam da i ti nekad misliš na mene.


Mozak šalje raciju, ali ja biram svoju reakciju

Naiđe mi tako neki talas, obori me, pa mi bude dosta svega: Pisanja, Čitanja, Skitanja, Pitanja, Igranja, Letenja, Sedenja, ...