среда, 24. август 2016.

Drvenglavi ponos

Ponos je ono što često uništava odnose sa nekim.
Ponos je sposoban da razdvoji bliske ljude, da oni koji su bili kao prst i nokat postanu nebo i zemlja.
Zbog ponosa patimo, ne želimo da ga pogazimo iako znamo da bi trebalo.
Ponosom vraćamo, naplaćujemo ili dokazujemo drugima nešto, obično da smo jaki.
Da li smo zaista jaki?
Naravno da nismo...

Ne javljamo se, ali tugujemo, slušamo tužne pesme, mislimo na tu osobu.
Ipak, drvenglavo ne popuštamo, rešeni smo da ponosom držimo do sebe.
Da li stvarno držimo do sebe?
Ne, mi, zapravo, bežimo od sebe i od svojih otkucaja.

Dižemo glavu ka nebu i stavljamo ruke u džepove kad na ulici sretnemo tu osobu.
Želimo da ona misli da smo jaki, ali znamo da se raspadamo.
Ostajemo drvenglavi dok, zapravo, jedva čekamo da nam se ta osoba javi.
Drvenglava je i ona, pa neće, a obično pati isto onoliko – koliko patimo i mi sami.
Čak i na društvenim mrežama ubeđujemo sebe, a i druge u to koliko smo jaki.
Mislimo da će snaga sama doći kad okačimo neki motivacioni status, a mislimo i da će ona zaključiti da smo je preboleli, pa će je to zaboleti ili vratiti kod nas.
U tajnosti želimo je natrag ponovo...
U tajnosti patimo, ne želimo da shvatimo koliko nam je teško.
Bežimo i od sebe, a i od nje.

Samo odabrani ljudi iz naše okoline znaju kako se zaista osećamo.
Često ni njima ne želimo da priznamo, ali poznaju nas i mogu da sagledaju situaciju sa više razuma.
Povređeni smo, zato se ograđujemo ponosom.
Često o posledicama ne razmišljamo, već samo želimo da nas neko shvati ozbiljno i da nam se vrati.
Posledice vidimo tek kasnije, život je loš učitelj.

Po meni, ponosa treba imati onda kada zaista ne želiš dotičnu osobu pored sebe, sve ostalo je jeftina maska, lažno samodokazivanje, pokušaj da budemo jači no što stvarno jesmo.
Ponos je zid koji nas razdvaja, ako ne umemo da ga razbijemo onda kada je to potrebno gubimo.

Toliko odnosa propada, toliko ljudi bespotrebno pate zbog drvenglavog ponosa.
Toliko reči ostaje zarobljeno, ne bude nikada pravim ljudima izrečeno...
Toliko prstiju izgubi svoje nokte...
Toliko suza, čežnje, nade, očekivanja.
Toliko cimanja kad neko na vrata pokuca.
Toliko aritmija kad nam stigne poruka.
Toliko preznojavanja kad telefon počne da zvoni.
Toliko želje i patnje ostaje u nama.

A moglo bi nam biti lakše, ali nije.
Zbog nesigurnosti.
Zbog želje da se dokažemo.
Zbog želje za kontrolom sebe, nekada i drugih.
Zbog lošeg stava i odnosa.
Zbog ljubomore.
Zbog: „Neće mene više niko da za*ebava“
Zbog...Zbog...Zbog... Glupiranja, glumljenja, bežanja.

A kad bi samo prešli preko ponosa, spustili na zemlju tu svoju drvenglavu tikvu, izvadili ruke iz džepova i zagrlili osobu do koje nam je stalo.
Kad bi se samo potrudili.
Kad bi sebi pomogli.
Kad ne bi imali potrebu za dokazivanjem i za kontrolom.
Kad ne bi bili tako okrutni prema sebi...
Kad bi bili realni.
Kad ne bi previše očekivali.
Kad bi racionalno pogledali.
Kad bi spustili sve karte na sto.
Mnogi bi bili srećniji, mnogo srećniji!


Mozak šalje raciju, ali ja biram svoju reakciju

Naiđe mi tako neki talas, obori me, pa mi bude dosta svega: Pisanja, Čitanja, Skitanja, Pitanja, Igranja, Letenja, Sedenja, ...