понедељак, 29. август 2016.

Ovo pišem njoj

Ovo pišem zbog uspomena, zbog nje.
Ovo želim da ostavim na papiru, da zakopam duboko u svojoj prošlosti.

Ovo je za nju, baš za nju koja je brala aprilsko cveće.
Ovo je za nju, baš za nju koja više cveće brati neće.
Ovo je za nju, baš za nju koja je bila tu.

Ovo pišem njoj, samo njoj...
Njoj koja je ostavila neizbrisiv trag.
Njoj koja je sve znala i mogla.
Njoj koja je tiho pričala, ali ipak mnogo rekla.
Njoj koja je ostala zapamćena.
Njoj koja neće biti zaboravljena.
Njoj koja se borila dok joj se poslednji uzdah nije oteo iz grudi.

Ovo posvećujem njoj, neke njene stvari sam slučajno pronašla.
Ovo posvećujem njoj, njenoj mladosti ušuškanoj, uspavanoj, uništenoj...

Kad samo pomislim šta je sve moglo, a nije se desilo...
Kad samo pomislim gde bi sad bila, ali nije...

I nikad neće biti.
I nikad neće moći.
I nikad neće doći.

I nikad neće otvoriti oči.

Mozak šalje raciju, ali ja biram svoju reakciju

Naiđe mi tako neki talas, obori me, pa mi bude dosta svega: Pisanja, Čitanja, Skitanja, Pitanja, Igranja, Letenja, Sedenja, ...