петак, 05. август 2016.

Pretstava

Kažu mi da uzalud trošim reči, kao dokaz navode to što ti moje tekstove ne čitaš.
Kažem im da ne pišem zato što očekujem da ćeš se javiti.
Oni to ne razumeju, nisu nikada probali, ne umeju...
Pišem ti da bih smiril sebe, to je moja istina.

Oni kažu da me nisi voleo, kao dokaz navode to što mi nikad nisi cveće kupio.
Oni ne znaju, niti će ikada znati šta si mi priređivao.
Neće znati da si u dva ujutru došao kad mi nije bilo dobro da mi kažeš koliko me voliš i da me čvrsto priviješ uz sebe.
Neće znati da si se glupirao ispod moga prozora s gitarom u pola noći.
Neće znati koliko nam je bilo lepo...
Neće znati koliko smo se trudili i šta smo sve u vezu uložili.


Oni kažu da sad drugu imaš, a meni je žao i tebe i nje.
Ona ne zna, a ne znaju ni oni da me zoveš kad te život slomi.
Javim se, ti ćutiš, čujem kako dišeš...
Šapneš da me voliš, da je život kurva i prekineš.
Spustim mobilni na grudi, pa šapnem najtiše: „Znam, volim te najviše“

Oni kažu da sad drugoj pesme pišeš, ma, nemaju oni pojma.
Drugoj pišeš, mene opisuješ.
U svakom stihu vidim koliko tuguješ.
Sve mi je poznato, viđeno sa tobom doživljeno.
Oni ne znaju, ali znamo ti i ja!
Znamo šta smo mogli i znamo da smo zauvek izgubljeni.
Lutaćemo svetom, tražićemo neke druge ljubavi.
U tim ljubavima čežnja će živeti.
Kroz prste će se sećanje probijati dok tuđu kosu budemo milovali.
A mi, mi smo pravi glumci, svoju pretstavu do kraja igramo i poraz ne priznajemo.


Mozak šalje raciju, ali ja biram svoju reakciju

Naiđe mi tako neki talas, obori me, pa mi bude dosta svega: Pisanja, Čitanja, Skitanja, Pitanja, Igranja, Letenja, Sedenja, ...