понедељак, 22. август 2016.

Savršena oluja

Taj neko ko je moj, a ipak nije.
Taj neko ko mi je ništa i sve.
Taj neko ko je tu i nije istoga trenutka.
Taj neko ko sme i ne sme...
Taj, baš taj...

Njemu pišem.
Njega sanjam.
Njemu se nadam.
Njega čekam, ali znam...

Taj neko već dugo nije sam, ali svrati, dođe, ipak, da raspali stari žar.
Bane nepozvan, baš onda kada ne mislim na njega, kao da zna, kao da želi da me zarobi.
Govorim da ode, a radim sve kako bi ostao tu, bar još jedan tren.
Govori da me mrzi, ali me grli i ljubi.

Delimo strasti glumeći hladnokrvnost.
Nemamo razloga da se lažemo, sve je već jasno, ali mi se, ipak, nečega plašimo.
Vezani smo, to nismo smeli dozvoliti.
Jedno od drugoga bežimo, pa se vraćamo, kao slučajno.
Znamo gde se možemo sresti i gde će drugi naivno pomisliti da smo se slučajno pozdravili.
Sve znamo, pa čak i to da jako loše glumimo.

Taj zna da je ljubav prah koji vremenom nestaje.
Taj zna da ovo naše predugo traje i ne prestaje.
Taj zna da nismo kao priče ostale.
Taj zna, a znam i ja.

Znamo, da nema čežnje prah bi nestao.
Znamo, sve bi prestalo da ne glumimo, žar bi pepeo postao.
Znamo, ništa od nas ne bi ostalo...
Znamo, mi smo dve platonske senke koje se namerno izgube na životnom zidu, pa se onda traže dok lutaju.
Znamo, bežimo i vraćamo se, umorimo se, pa se odmorimo.
Znamo, namerno se svađamo i namerno mirimo.

Taj zna, a znam i ja da mi smo samo san, iluzija...
Taj zna, a znam i ja da mi smo samo beg od realnosti, dve senke iz prošlosti.
Taj zna, a znam i ja da mi smo samo avantura, opuštanje.
Taj zna, a znam i ja da on je vetar, a kiša ja.
Taj zna, a znam i ja da mi smo savršena oluja.

Taj zna, a znam i ja da ne bi valjalo kad bi uvek trajalo.

Mozak šalje raciju, ali ja biram svoju reakciju

Naiđe mi tako neki talas, obori me, pa mi bude dosta svega: Pisanja, Čitanja, Skitanja, Pitanja, Igranja, Letenja, Sedenja, ...