среда, 28. септембар 2016.

Nano, hvala ti!

Ne mogu sad, nemam vremena!
Čestitaću ja babi rođendan u poruci.
Što smaraš baba? Nije mi zima.
Nemoj da mi sređuješ sobu.
Neću da jedem čorbu.
Imaš neke pare?
Posoli krastavac.
Aj skuvaj kafu.
Ne drogiram se, izlazim u grad, šta ti je?
Dobro, neću da se obučem, batali.
Nema ništa u školi, svaki dan me to pitaš.
Dobre su mi ocene na fax-u.
Neću da se udam/ ženim.
Je l' bila penzija?
Ajd' podgrej mi ovo...“

Jednog jutra se probudiš i shvatiš da sve ovo više nikada nećeš izgovoriti.

Sedneš, zapališ cigaretu i setiš se babinih reči: „Šta će ti to đubre u ustima? Baci to, nije zdravo“
Spremaš doručak i prisećaš se saveta: „Sredi kuhinju, nisi ti svinja“
Kuvaš kafu ti, ne ona.
Sređuješ sobu, rođaci će doći.
Plačeš te prve, najteže noći i prisećaš se...
Tek sad shvataš šta je tebi bila tvoja baba:
Kuvarica,
Savetnica,
Drugarica,
Komičarka,
Vaspitačica...
Shvataš i šta si ti njoj, malo unuče, bezobrazno, nerazumno.
Shvataš da je i baba nekad bila mlada, jurila momke, išla na igranke.
A, ipak, svoje vreme je kasnije posvetila tebi, baš tebi, nezahvalnom kučetu.

Sad polako shvataš i da su ljudi prolazni.
Počinješ da paziš šta govoriš.
Posvećuješ više pažnje ljudima, imaš više razumevanja.
Zahvaljuješ se svima, ali ne možeš njoj koja te je naučila da radiš to.
Sve i da joj podigneš najveći spomenik ona neće na ploči reči videti: „Nano, hvala ti“


Mozak šalje raciju, ali ja biram svoju reakciju

Naiđe mi tako neki talas, obori me, pa mi bude dosta svega: Pisanja, Čitanja, Skitanja, Pitanja, Igranja, Letenja, Sedenja, ...