понедељак, 12. септембар 2016.

Polovno ogledalo

Ljudi sve najbolje vide, da li si srećan ili tužan.
Imaš li novca i koliko.
Šta si jutros jeo, šta si hteo da jedeš.
Šta si kupio u prodavnici.
Da li si kupio nova kola od prodaje babine zemlje ili si digao kredit.
Kakva ti je familija, kakav si ti.
Da li ti je deda bio pijanac i ako jeste da li ćeš biti i ti.
Vide i to da ti je neki ujak bio ogorčeni samac, a ti o tome ne znaš ništa, pa ih možeš pitati.
Od kojih ti je devojka i kakvi su njeni.
Da li si lep ili ružan.
Odakle ti radno mesto i stručna sprema.
Umeš li da radiš ili ne.
Koliko zarađuješ i koliko uštediš.
Kako se slažeš sa kolegama i nadređenima.

Ljudi to najbolje vide i misle da sve znaju.
Upliću se u tuđe brakorazvodne parnice.
Sude i kude na osnovu neke svoje pretstave.
Pametuju na tuđ račun u lokalnim birtijama.
Upiru prstom u tebe bez trunke srama.
Znaju koja je kurva, a koja dama.
Znaju i koji je švaler, a koji papučar.
Etiketiraju ljude i misle da su u pravu.


Ljudi sve najbolje vide...
Glume savetnike, pomiritelje.
Špiuniraju te.
Vide kad je ko kod tebe došao i znaju zašto je bio tu.
Oni sve vide i uvek su tu i u dobru, a i u zlu.
Međutim, većina njih nije tu da bi te tapšala po ramenu.
Ne, oni tu pronalaze lek za svoju sudbinu.
Beže od svojih problema uplitanjem u tuđe.
Vide da ima i gorih života, teše se.
Pljuju te, misle da ne mogu biti gori od tebe.


Ljudi sve najbolje vide, a ti ih pusti.
Neka ih, neka upiru prstom u tebe, negde sam pročitala ovo: „Ljudi su kao oči, vide sve osim sebe“
Ljudi sve najbolje vide, baš sve ono što ih istinski ne dotiče, pa zašto onda tebe dotiče to što te gledaju, olajavaju?

Pusti ih, baci im deset dinara, pa neka odu da kupe sebi polovno ogledalo.

Mozak šalje raciju, ali ja biram svoju reakciju

Naiđe mi tako neki talas, obori me, pa mi bude dosta svega: Pisanja, Čitanja, Skitanja, Pitanja, Igranja, Letenja, Sedenja, ...