петак, 21. октобар 2016.

Dostojanstvena bakica koja nema ništa osim tezge, paprika i stava

Zašto se nikada nisam žalila da nemam pare?

Poznajem jednu bakicu koja sada ima oko devedeset godina, ali je sama...
Muž joj je umro, decu nisu imali.
Živi od deset hiljada dinara penzije, ima neku bašticu malu i za svoje godine prilično je sposobna.
Prodaje na pijacu papriku, uvek se šali s ljudima koji dođu kod njene tezge, još ih i teši: „Sutra će biti toplije. Ma, nek' smo mi živi i zdravi, biće bolje, biće više svega“, daje nekada i jeftinije.

Dostojanstvena je, srdačna i komunikativna, zato je ljudi cene.
To dostojanstvo današnje društvo gubi, polako, ali sigurno ono, nažalost, isčezava.

Postalo je normalno žaliti se na vremenske uslove, nemaštinu, manjak razumevanja i ljubavi, a kada smo poslednji put bili zahvalni i pričali o tome šta sve imamo?
Naučno je dokazano da će depresivni čovek s manjkom samopouzdanja osetiti sreću, zadovoljstvo i bar na čas ispunjenost ako ga budete razgovorom motivisali da priča o dobrim stvarima koje su mu se desile tj, da priča o onome što ima, što ga ispunjava.
Ili da se seti nekog svog dobrog dela...

Bilo kako bilo ovu baku ljudi koji su moralno potkovani cene zbog svog dostojanstva i svoje pozitive.
Ona ima gomilu razloga da ne bude zadovoljna, da se ne bori, da kuka, ali birala je da bude dostojanstvena, da drži do sebe i da pritom pruži dobar primer drugima.
Uvek se nje setim kad mi dopizdi, kad poželim da ostavim sve i da se izjadam na nečijem ramenu.
Setim je se i kad čujem da kukaju ljudi koji pet puta više sreće, ljubavi i novca od nje imaju.

Dakle, šta to vi imate?
Da vas poguram primerom:
Imam bližu i dalju rodbinu koja je manje – više okej.
Imam novca dovoljno da ne oskudevam previše.
Imam jednu budalu koju volim najviše.
Imam društvo s kojim ludujem, smejem se i tugujem, sve po potrebi...
Imam ljude koji cene moj rad i žele da prate one radove koji će doći.
Imam razloga da s osmehom zaspim svake noći...
I meni dovoljno...


E, sad, ja neću pisati o svojim dobrim delima, zato što mislim da je to hvalisanje, ali setila sam se jednoga i to mi je sasvim dovoljno da se osećam korisnom, potrebnom...

Mozak šalje raciju, ali ja biram svoju reakciju

Naiđe mi tako neki talas, obori me, pa mi bude dosta svega: Pisanja, Čitanja, Skitanja, Pitanja, Igranja, Letenja, Sedenja, ...