понедељак, 10. октобар 2016.

Koliko košta?

Svi tražimo bolje sutra, toplija, a ne svežija jutra.
Borimo se da obezbedimo sebe i svoje voljene.
Radimo, kupujemo stan, kuću, nameštaj, nova kola...
Vreme prolazi, godine nam na licu ostavljaju tragove.
Sećanja stara bude u nama čežnju, nostalgične poglede, pokrete, uzdahe, strahove...

Ona je otišla pre dvadeset godina, želela je da svoje toplije jutro dočeka na drugom kraju sveta.
„Ne živi se od čekanja i ljubavi“ tiho je šapnula, uzela svoj kofer, rukom mahnula i otišla.
Lepota joj je odmah lagodan život obezbedila, brzo je našla posao i sponzora.
Amerika je bila njena destinacija.
Želela je da peva, da zarađuje i da ne pita: „Koliko ovo košta“ kad kupuje.
Mislila je da će s novcem jutru da se raduje i zavaravala je sebe.
Beograd danas ona može da kupi i da ne pita: „Koliko ovo košta“, ali ne može da kupi vremeplov, ni njega.
Mislila je da će je on čekati, da će ponovo u starom bendu pevati.
Istina je da ju je čekao, pune tri godine samo je o njoj pričao.
Pio je sam, plakao, tražio je u drugim ženama i jednu od mnogih oženio.
Možda ne zna ta žena da živi u njenoj senci, da liči na nju i da još bivšu nije preboleo, ali deluju srećno.


Danas je doputovala, smestila se u hotel i odmah se za njega raspitala.
Bend više ne postoji, on nije sam i ne živi u onom stanu koji im je iznajmljivao stari deda Vlada.
Često je stari o njima pričao, govorio je svima koliko je ljubavi i briga u tom stanu bilo.
Ima jednu zajedničku sliku sa njima, nju je uramio u dnevnoj sobi na zidu.
Voleo ih je kao što bi voleo svoju decu da ih je imao.
Kad god starog pitate: „Kako se voli?“ on odgovara: „Ludački, kao što su se voleli oni. On je za njom ludovao, skidao je pogledom, krao tuk'o se. Ona ga je zavodila, provokativno se oblačila i smeškala.“
Kad ga pitate: „Šta je bilo s njima?“
Stari skine okrugle naočare, porumeni u licu, uzdahne, pa kaže: „Prošla mladost, takvo je vreme bilo, nisu imali ništa. Ona je pevala u kafanama, tako je preživljavala. On je muškarac, svaki je ljubomoran. Radio je na pumpi, manje je zarađivao od nje. Ona je htela da prati svoje snove, da peva i da ima love. Nisu nikako mogli da ostanu zajedno. Svađali su se oko novca. Znate, takvo je vreme bilo, rat dobre nagradi tugom.“

Znala je gde je ta ulica, mogla je zatvorenih očiju da se kreće njome i da otvori gvozdenu kapiju.
Prvo je kod starog otišla, bila je sigurna da će joj on iskreno reći šta se sve tačno promenilo.
Drhtavu ruku spusti na zvonce, suze joj krenuše...
Pogled joj se zamuti, odlutaše misli nekuda.
Starac otvori vrata, nemo je posmatra, a ona plače sve jače i jače.
Zagrli je, pa šapnu: „Dudo, uđi“
Nesigurno ušeta, pogledom prostor upija i čini joj se kao da je zalutala.
Ništa više nije isto, maleni hodnik je tu, ali zidovi više nisu beli, već žuti.
Obuće nema na betonskom podu, tu je sada parket čist, uredan.
Starac joj nežno spusti svoju ruku na rame, kao da je ohrabruje, pa reče: „Kreni, slobodno, znaš gde je dnevna soba.“, klimnula je glavom i nemo krenula.
Nije ga još uvek ništa pitala, samo je s čuđenjem posmatrala.
U dnevnoj sobi nema starog zelenog kreveta s drvenim naslonjačima.
Nema ni malog plastičnog stočića, ni starog tepiha.
Niški televizor, onaj mali, crni više nije tu.
Sad on ima kožnu crnu garnituru, stakleni sto veliki, parket i veliki „Plazma“ televizor.
Zidovi nisu prazni, ni beli...
Žuti su, kao što je hodnik žut, puni su slika.
Pogled joj zastade, a s njim i dah.
Poblede joj lice, usne zadrhtaše, a suze još jače padaše kad je videla sliku njihovu.
Starac, on i ona u staroj dnevnoj sobi zagrljeni smeju se, vidi se torta i broj šezdeset.
Obrisala je žurno suze rukom, kao da će slika pobeći negde, pa se ponovo zagledala u nju.
To je bio starčev rođendan, njihovo srećnije doba u kojem je htela sve da proba.
„Ove šoljice čuvam, samo tri su ostale, sećaš li ih se?“, nije odgovorila rečima, već suzama i klimanjem glave.
Mala bela šoljica nađe se ispred nje na staklenom stočiću.
Pogledala je u nju dobro, kafa je bila vrela, dim je išao ka plafonu svojim putem, ali šoljica iz kompleta koja je stara više od dvadeset godina tu je stajala i nju čekala.
Starac je seo preko puta nje, pogledom je pratio kako drhtavom rukom uzima šoljicu, gleda u nju i dozvoljava suzama da slobodno padaju.
Ona uzdahnu, popi gutljaj kafe, spusti šoljicu na sto i reče tiho: „E, Vojo, Vojo“
Bez oklevanja starac joj reče: „Znam da si se vratila zbog njega i ne znam da li je to dobro ili nije, ali ja ti moram reći sve“, otvori dlanove i pogleda je.
Ona se pribra, malo opusti, ruku na obraz nasloni i reče: „Samo izvoli, sve mi govori, ne štedi me“
Starac srknu svoju kafu k'o supu, spusti šoljicu nazad na sto, pa poče: „Dudo, nije mi lako, ali neću oklevati. Te noći kad si otišla padao je sneg, baš je bio krupan. Hladnoća je parala šetače, a tvoj odlazak njegovo srce. Voja te je godinama čekao, pio je, zaduživao se, tukao i uništavao. Ovde se vraćao samo kad ga donesu promrzlog iz neke kafane neki dobri ljudi. Govorio sam mu da se opasulji, ali ko je mene ikad slušao do sada? Da je sreće bilo više ne bi me ni ti sad' slušala, ali nije i prošlo je. Voja je oženjen, ima dvoje dece i živi lepo. Trebalo mu je dugo vremena da se odvoji od tvoje slike, da te sakrije negde daleko... Nakon tvog odlaska mnogo se raspitivao, nije nadu tri godine gubio. Ja ne znam ko je tebe preko progurao, niti me zanima, ali znam da sam ja o njemu brinuo danima, godinama... Pijanog sam ga kući dovlačio s ljudima i slušao bunovne priče o tebi. Treznog sam ga tešio, molio, terao da jede i da se okupa. Uspeo sam da ga vratim među ljude, da ga nateram da nađe posao... Bilo je teško, ali napravio sam od njega čoveka, izvukao sam ga sa samog dna i nemoj da ga guraš ponovo u ambis. Ostavi njegove rane, ne sipaj so na njih, dosta su ga bolele. Jako mi je žao, ali morao sam da ti kažem sve, ne smeš da ga diraš, ne, sad ne.“
Par minuta su ćutali, nisu jedno – drugo gledali.
Starac je gledao u svoje umorne ruke, a Duda je gledala sliku.
„U pravu si, hvala ti što ga nisi ostavio i ti“-Reče tiho, ustade, uze svoju torbicu, pogleda starca, pa šoljicu i ode žurnim koracima.
Jecajući u taksiju pitala je: „Koliko vremeplov košta?“



Mozak šalje raciju, ali ja biram svoju reakciju

Naiđe mi tako neki talas, obori me, pa mi bude dosta svega: Pisanja, Čitanja, Skitanja, Pitanja, Igranja, Letenja, Sedenja, ...