уторак, 18. октобар 2016.

Tri puta pružim ruku

Uvek su mi najteže padali oni rastanci koji su se desili spontano, bez reči, objašnjenja, razjašnjenja.
Jednostavno, vi ste otišli na jednu, a ta osoba na drugu stranu i samo ste prestali da se viđate, čujete.
Čini vam se kao da vas je ta osoba zaboravila, a i njoj se čini kao da ste vi nju zaboravili.
I onda: „Neću stalno da se javljam ja, nek' se javi nekad' meni neko“, znajte da niste jedini koji misle tako.
I ta druga osoba oseća se povređenom, pa zato čeka da se vi njoj javite.

Eto, čekam ja, čekaš ti i šta smo uradili?
  • Izgubili smo vreme, prećutali reči koje bole k'o šamar mokrom rukom.

Danas često umem da dodam još nešto, pozovem prva ili pošaljem poruku.
Neki ljudi to shvate kao da sam poludela ili glupa, pa jurim druge, ali ja ne želim da imam u svom životu ni sa kim nedorečenih svađa, tih bolnih reči koje ostaju u grlu.


U par navrata sam svojim pozivom i razjašnjenjem uspela da obnovim stare kontakte, a u par ne, ali da nisam pozvala ne bih ni jedan jedini kontakt obnovila, zar ne?
Sa druge strane i dobila sam par poziva, nekim ljudima sam oprostila zbog iskrenosti, a nekima, ipak, nisam zbog bola koji su mi naneli, ali više je ovih prvih i mnogo mi je drago zbog toga.

Zaista mislim da nije sramota priznati, podeliti s onima koji treba da znaju.
Nema ništa loše u: „Pozvaću ja“, ni u: „Još jednom ću pokušati“
Probaš tri puta u razmaku od par meseci, pa ako uspeš vredelo je, a ako ne uspeš nije i nema ljutnje, niti dugotrajnog kidanja, zato što je tvoj deo posla obavljen.

Nekada oni kojima pričate ne razumeju te reči, a nekada ne žele da ih slušaju.
Prvima pokušam gestom nekim da pokažem koliko mi je stvarno stalo, a druge nakon tri pokušaja eliminišem iz svog života.
Ne stidim se da priznam da jesam patila zbog propalih prijateljstava, ljubavi, rodbinskih odnosa...
Ne plašim se da priznam krivicu i da spuštene glave pružim ruku, ako smatram da osoba to zaslužuje, čak i kad znam da je ona kriva, a ne ja mogu da pružim ruku, zato što umem da razumem.

Pa ipak, ja smatram da treba imati granicu kako u dobroti i empatiji – tako i u bezobrazluku.
Pružiš ruku, ako te ujede tri puta ne dozvoliš četvrti, a ako ponudi svoju ruku prihvatiš je i zagrliš.
Kad god sam ovo pravilo zanemarila i nadala se nečemu drugome najebala sam.

I opet bol,
Krivica,
Tuga,
Nada...
I opet na kraju svih krajeva nekako shvatiš da si se uzalud trudio, bolovao, krivio sebe, nadao se...


Uvek postoje oni koji će pored sve tvoje snage uspeti da te naprave budalom, ali postoje i oni koji će te ceniti, učiniti sve da vaš cvet ponovo procveta i zbog njih ne treba klonuti!

Mozak šalje raciju, ali ja biram svoju reakciju

Naiđe mi tako neki talas, obori me, pa mi bude dosta svega: Pisanja, Čitanja, Skitanja, Pitanja, Igranja, Letenja, Sedenja, ...