недеља, 06. новембар 2016.

U normalnom svetu: Alen i Marija

10:40. Petak, dvadeseti oktobar.
Danas bih trebalo da budem srećna, uzbuđena, užurbana, ali ja se iz kreveta još ne mrdam.
Ustaću da skuvam kafu, pa ću se vratiti i leći ponovo, još malo, još dva minuta, pet, deset ili sat vremena.

11:01. Skuvala sam kafu, upalila laptop, odjavila se sa ćaskanja i sela u krevet.
Danas bih trebalo da odem kod frizera, da još jednom proverim kakva mi je haljina i da li sam sve spakovala ili lepo ispeglala.
Uzimaju se drug i drugarica, upoznali smo se na početku studiranja u inostranstvu, bili smo ekipica nerazdvojna: Boris, Mina, Alen i ja.
Svuda smo išli prvo kao drugari, a kasnije kao dva para.
Boris i Mina se sutra uzimaju, mi smo im samo kumovi, trebalo je da budu i oni nama, ali često se planovi izjalove, a najlepši snovi o sreći u košmare pretvore.
Alene, naši će se pretvoriti, ako budemo dopustili!

Pet godina ranije:
Stipendija, osmesi pravi ili lažni.
Čestitke cele varošice, svi su gledali u mene i očekivali nešto veliko.
Vukovac u osnovnoj i đak generacije u srednjoj.
Bavila sam se i sportom.
Svi su očekivali sve i svašta, ali niko smrdljivog ustašu.

Ti, svestran, istom snagom uporan i rešen da ostvariš svoje snove.
Visok, crn, mišićav, ali uvek vedar i nasmejan, raspoložen za šalu.
Otišao si prvi put tad iz rodnog grada, baš kao i ja.


Ispratili su me do železničke stanice brat, otac i majka.
Padala je kiša, pa nije bilo gužve, a ni ljudi koji bi videli naše suze.
U Beogradu sam sa trista evra sela u avion, nisam imala pojma kuda idem, da li ću se snaći, kako je biti toliko daleko od kuće.
Amerika, devojka koja dalje od „Crnogorskog kazana“ nije nogom kročila, besparica i samoća, užasna, hladna samoća.
Stipendija je stigla, moji su mi još novca poslali, ali standard koji ovde postoji s onim našim se ne može uporediti.
Jela sam jeftine salame, pila gazirane sokove i čeznula za ajvarom, prženim krompirima na ulju ili domaćim kolačima.
Danima sam posle predavanja lutala željna nekoga, bilo koga ko govori naški.
Meni se podrazumevalo da „naški“ bude: Lepo, lijepo, ljepo...
Nisam učena da mrzim ili sam barem tako mislila...
Želela sam da popričam sa nekim, da opsujem sve i da me neko shvati.
Tako sam jednog dana upoznavajući grad srela tebe u parku.
Nisam mogla da otvorim flašicu vode, pa sam nedaleko od tvojih leđa rekla: „Jebem ti mater, ajde, otvori se“, ti si počeo da se smeješ, okrenuo se ka meni i rekao: „Ja ću, dopusti“
Bila sam tako srećna nakon što smo razmenili brojeve, popričali, nasmejali se mojem psovanju.
Celog dana sam šetkala s osmehom i jedva čekala da se sretnemo ponovo.
Sećaš li se tog susreta, prugaste majice koju si nosio?

Sa Minom i Borisom si me ti upoznao, zajedno ste studirali, družili se i izlazili.
Brzo smo se vezali i postali nerazdvojni, pričali o svojim životima i ubijali čežnju za svojim kućama.
Boris i Mina su nam pomogli, godinu dana su stariji i duže od nas su bili ovde, pa su se uhodali.
Njihova veza nije bila upitna, niti im je stvarala probleme, dok nama naša jeste.
Boris nam je napomenuo da bi moglo doći do toga, davao nam je primere ljudi koji su počeli isto kao mi, pa nisu dugo trajali zbog okoline kojoj su se vratili.
Bili smo ubeđeni da će naša veza trajati, da nismo kao ostali, da možemo opstati.
Mislim tako i danas, ali kolebam se, više nisam baš sigurna.
Dosta je toga između naših porodica, nisu to samo Beograd i Zagreb, ima tu mnogo toga.
Prvi put kada si otišao na par dana kući stalno si mi se javljao, govorio si da nema nikakvih problema i da tvoji znaju za nas.
Rekao si mi tad: „Nisu se oduševili, ali slegnuli su ramenima“, međutim, kada si se vratio zaboravio si da obrišeš neke poruke iz telefona.
Otišao si da se tuširaš, a ja sam pročitala poruku koja ti je stigla na fejsu od brata: „Javi kad stigneš tamo“
Nisam odolela, pa sam pročitala još par zadnjih: „Četnjikuša, kučka, pusti je“ i još sličnih.
Nisam ti za te poruke rekla, zato što nisam htela da se svađamo i smatrala sam da si preko toga prešao zbog izbegavanja sukoba.

Sa druge strane, ja sam tebi rekla da se mojoj majci naša veza ne sviđa, da je otvoreno protiv nje i da je razumem, zato što je izgubila najbolju drugaricu, oca i brata tokom tog prokletog rata.
Ne, ne želim ovim da je opravdam, ali shvatam kroz šta je prošla i shvatam tvoju porodicu.
Mislila sam, ipak, da smo mi jedna nova generacija, novo doba, oni mladi na kojima svet ostaje, koji će ljubavlju da prevaziđu sve ratove i da izgrade srušene mostove.
Nisam ti prećutala to da je moja majka rekla: „Smrdljivi ustaša, šta će ti ćerko taj?“
Branila sam te i bila sam ponosna na to!
Tata je samo slegao ramenima, on u ratu nije učestvovao, zato što je gluv od rođenja.
Brat razmišlja slično kao i ja, rekao je majci: „Neka je, pa šta?“
Nije mi dugo trebalo da saznam kako tvoja porodica doživljava našu vezu.
Tvoj otac je mislio da zaslužuješ bolju, vašu i stalno mi je drskim tonom odgovarao kad bih se javila na tvoj skajp dok nisi bio kući.
Brzo smo postali cimeri, pa su mislili da mi plaćaš stan i da te iskorištavam, a nije bilo tako, samo nam je bilo lakše da se držimo zajedno i emotivno i finansijski.
Tvoj brat je bio blaži oblik oca, jedino što mu je falilo bila je istinska mržnja u glasu.
Tvoja majka je uvek bila učtiva, fina, pristojna i dobronamerna.
Jednom prilikom kada si bio kući rekla je da ona nema ništa protiv nas, ali da će nam drugi praviti probleme, tvoji kod tebe, a moji kod mene i tu je bila u pravu.
Sestra ti je, takođe, bila pristojna, fina, dobronamerna, ali se nije mešala i držala se na distanci, to poštujem.
Vremenom su tvoji školski drugovi počeli da te savetuju kako da me ostaviš, da ti traže bolju priliku i da zbijaju pogrdne šale na moj račun.
Ti si govorio da im svima treba vremena, da će se sve to promeniti kad budu shvatili da sa mnom želiš ozbiljnu vezu.
Moje drugarice i sestre od strica su imale sličnih šala, ali branila sam te, svađala se sa svima.
Jednog druga si bio zbog šale vezane za moju majku koja je bila toliko gadna da ne mogu ni da ti je prepišem iz sećanja.
Nisam za nasilje, trebao si da odreaguješ drugačije, ali mi jeste inponovala tvoja zaštita i tad, a i svaki put pre tj posle toga.

Činio si da se osećam sigurnom dok si kraj mene, a kad bi otišao kući pretvarao bi se u nekoga ko samo čeka da sve prođe tek tako.
Bio si razapet između nas, ali bukvalno.
U inostranstvu sam te čekala ja, željna tvojih dodira, tvoje blizine.
U rodnom gradu su te čekali oni, željni da se vratiš i da budete svi na okupu.
Imala sam i ja taj problem sa svojima, kolebala sam se, ali sam na kraju tebe odabrala.
Nisam se pokajala prvih godina, bilo nam je super!

Osim nesuglasica sa našima sve nam je išlo, ispiti u roku polagani, pa i pored tih obaveza imali smo vremena za nas.
Prvog leta smo otišli na more sa Borisom i Minom, tada sam išla prvi put sa društvom i dečkom na letovanje.
Grčko more, tvoje oči plave i duboke baš kao ono.
Vreli pesak, nas dvoje...
Stene, moje grudi na tvojim grudima, sunce koje opija i tvoja blizina.
Nikad' lepše, nikad' bolje i nikad' opet.
Išli smo sledeće godine i na zimovanje, učio si me kako da upravljam skijama, pored tebe sam se oslobodila straha i opustila.
Jedna od slika sa tog zimovanja ti je bila pozadinska na telefonu dok se zadnji put nisi vratio kući, da li je i sada ne znam.
Mi zagrljeni, oko nas sneg, obrazi nam crveni od zime, a osmesi blistaju zato što smo zajedno i zato što nam je bilo prelepo.
Možda je tvoj brat prokomentarisao, možda si je i promenio da ne bi, ko zna...
Nove godine su uvek bile problem, tebe je otac zvao da dođeš kući i da piješ s drugovima, brat ti je govorio da ima tu boljih kurava.
Mene je majka zvala i plakala, drugarica mi je svake godine pričala: „Ima i u belom gradu kuraca“, a ja sam joj uporno govorila: „Super, nećeš biti sama, drago mi je“
Htela sam da provedemo i ovu godinu zajedno, ali si dan pre dočeka otišao s obrazloženjem da je tvom ocu loše.
Nikome nisam rekla da si me ispalio, zato što sam mislila da mu stvarno nije dobro i razumela sam tvoju brigu.
Plakala sam dok su vatrometi nebo šarali, kroz suze sam ih videla samo kao mrlje na nebu.
Tvoj otac je imao samo blago povišeni pritisak, ali to je bio dobar razlog da te uceni i da ti postavi čuveni ultimatum: „Il' ona il' mi“
Kada si se vratio počeo si da se menjaš, primetila sam odmah to, ali nisam htela da te napadam i da ispitujem previše.
Tvoj brat me nije podnosio, ali je svaki moj korak na društvenim mrežama pratio iako me nije na listi prijatelja imao.
Moj status u kojem piše: „Dragi moji, srećan vam Božić, lepo se provedite i znajte da mislim na vas“ ti je prokomentarisao na skajpu: „Postaješ čeda, bravo, stari moj“, a ja sam se pravila da ništa nisam čula i ti si isto.
Bolelo je to, čisto da znaš!
Za ultimatum si mi rekao, nisam htela da te pritiskam.
Tvoji su došli na odbranu tvog diplomskog, a ja sam stajala u zadnjem redu, suzdržavala se da ne zaplačem kad ti je otac dobacio: „Čestitam, sine, imamo jednu malu za tebe kući“, tvoja majka me je pogledala postiđeno i rekla mu: „Tiše, Ante“, pa je prekinuo dok je tvoj brat nastavio da se smeje na silu.
Ipak, bilo mi je drago što si nasmejan, bila sam i ja zbog tebe srećna.
Tvoja sestra mi se krišom osmehnula, ljubazno, pristojno, bojažljivo i ja sam uzvratila iskrenim osmehom.
Mahnula mi je, uzvratila sam oduševljeno, priznajem, popravila mi je dan i utisak.
Tvoji su otišli, a ti si ih slagao da ostaješ zbog drugara jednog, ali nije ti otac poverovao i znao je da ostaješ da bi bio tu kad ja budem uzimala diplomu.
Sa mojima si se pozdravio, jeste te majka gledala popreko, ali bila je bar pristojna.
Smeo si i da mi priđeš, nisi se plašio mog oca kao ja tvog.
Poljubio si me pred svima, znali su da si moj i da treba da te poštuju.

Već tri meseca se nismo videli uživo, ređe ulaziš na skajp, govoriš da nemaš vremena i da radiš.
Znam da ti nije lako, osećam to u glasovnim porukama koje mi ostavljaš.
Ako hoćeš da budemo nešto više od četnjikuše i ustaše dođi tamo gde smo se sreli, sutra ću te čekati u tom parku pre svadbe.
Ako hoćeš da budemo u normalnom svetu Alen i Marija dođi, ako nećeš pusti me i ne šalji poruke.

14:34. Idem da se spakujem na brzinu, da se umijem i da navučem lažni osmeh, pa da krenem ka aerodromu i da nešto doručkujem.
Misliću na tebe i čekati te do sutra...

Ako želiš da ne glumimo pred Borisom i Minom dođi u park, a ako ne želiš ništa više odradićemo to kao pravi profesionalci i rastaćemo se uz muziku kao ljudi u normalnom svetu.

Mozak šalje raciju, ali ja biram svoju reakciju

Naiđe mi tako neki talas, obori me, pa mi bude dosta svega: Pisanja, Čitanja, Skitanja, Pitanja, Igranja, Letenja, Sedenja, ...