четвртак, 10. новембар 2016.

Ja to ne bih trpela

Sve su učestalije internet naklaparije o nasilju nad ženama, konkretno o porodičnom nasilju.
Sve je više onih žena koje akcenat stavljaju na svoju snagu pišući da one to ne bi trpele i čašćavajući žene koje su trpele ili trpe nasilje nepoštovanjem, raznim epitetima koji oslikavaju njihovu slabost.
„Mene muškarac nikad' nije udario i ne znam kako je to, ali ne bih mu ni dozvolila“ - Govore najčešće, ali ne znaju kako je trpeti iz raznih razloga.

Zamisli, imaš troje maloletne dece kojoj, naravno, trebaju knjige, hrana, kuća.
Zamisli, nemaš žive rodbine ili ih ne zanimaš, niko neće teret na svojim plećima i svi beže od odgovornosti.
Zamisli, nemaš svoje imovine i nisi nikad' nigde radila.
Zamisli, institucije ne čekaju samo na tebe, sudski sporovi zatrpavaju sto i sigurne kuće su pune takvih žena i njihove dece.
Zamisli, ne smeš da tužiš muža, kum ili najbolji drug mu je pandur, pa će te zaključati i unakaziti od batina.
Zamisli, ostala si i podnela odgovornost za svoju mladalačku, nepromišljenu bezvezariju sklapanja braka sa nekim ko je naprasno postao nasilan nakon nekog lošeg životnog perioda.
Zamisli, samo pokušaj da zamisliš dok misliš da su Seka, Ceca i ana jake žene, zato što imaju dobre šminkere, karijere, frajere.


Lako je osuđivati, ali probaj da zamisliš koliko je ta žena trpela, koliko se nadala i koliko je snage uložila da ne bi na ulici ostala, jer šta bi s ono troje dece radila u mračnom parku?
I šta bi joj radio muž kad bi je pronašao?
A pronašao bi je sigurno!
Policija te ne shvata ozbiljno, mrzi ih da dođu, lepše je u kancelariji, nego napolju na hladnoći.
Centri za socijalni rad su, kao što već napisah prepuni takvih slučajeva.
Sudski spor nema džabe takav naziv.
Rodbina ima svoje porodice, svoje probleme i ono što je najvažnije, nikome ne bi bilo drago da im neko uđe na njihovu teritoriju.

Lako je naklapati kad si u toploj sobi, kad si okružen ljudima koji ti ne bi naudili ili te barem ne bi tukli dok se ne umore, zato što im ručak nije dovoljno slan i kaju se što postojiš.
Lako je kad imaš dobar posao ili barem neki oskudni.
Lako je kad imaš neko nasledstvo, nešto na šta možeš da se osloniš.
Lako je pisati, ali probaj da razumeš, da se uživiš i da shvatiš!

Niko ne voli da ga neko mlati, niko normalan i zato mislim da ne zaslužuju sva ta pametovanja, sve te priče ja ne bi ovo ili ono nikada dozvolila.
Nikad' nemoj reći to čuveno: „Ja ne bi nikad'“, ne znaš šta te sutra čeka, a ne znaš ni šta se dešava iza zatvorenih vrata kad od drugarice kući pođeš, jer ta drugarica iz njoj znanih razloga ćuti, a taj komšiluk, tačnije, ti joj u startu odmažeš svojim naklaparijama.
Odmažu i ostali, ali nemoj biti kao oni!
Komšiluk ćuti prvi, najviše, najbolnije...
„Neću da se mešam, njihova posla“, ili: „Ako je ispegl'o, nek' se zna ko je gazda“, ali nemoj biti kao oni, barem pokušaj da razumeš iako znam da nećeš u potpunosti moći da shvatiš taj nemoćni, razarajući strah koji ih probada, uništava, samima ostavlja...
I nikada, apsolutno nikada nemoj reći: „Ja to ne bih trpela“, jer niko od nas ne zna šta ga iza ugla vreba i šta nas sutra može zadesiti.

Mozak šalje raciju, ali ja biram svoju reakciju

Naiđe mi tako neki talas, obori me, pa mi bude dosta svega: Pisanja, Čitanja, Skitanja, Pitanja, Igranja, Letenja, Sedenja, ...