петак, 27. јануар 2017.

Grad suncem okupan i ti zavaran

Sad mogu da te zamislim na drugoj strani sveta, negde gde je toplo.
Sediš na terasi, razgaćen, nesvestan svog lepog držanja.
Pušiš cigaretu, uvek si bio drugar porocima.
Gledaš grad suncem okupan, zgrade, ljude, gusenicu automobila.
Posmatraš kako ne vide dalje od svog nosa, kako tonu i guše se u dnevnoj rutini.
Nikada nisi voleo obične ljude, a danas si i sam deo te kolone, jer pre sat vremena si išao tom ulicom dok si se sa posla vraćao i lepotu sunca nisi, naravno, ni kraičkom oka video.
Sad sediš, pušiš i kradeš par minuta života samo za sebe, žena će doći sa posla.
Otvorićeš vrata, kad bude prešla preko praga reći ćeš joj: „Ćao, draga“
Nećeš više imati vremena za lutanja i kupanje u sunčevim zracima.
Pogled ti se gubi u daljini, još malo, još samo malo vremena za lutanja po nebesima imaš.
Vetar se lomi oko tvoje kose čvrste od voska, namerno neuredno nameštene, a zapravo matematičkom preciznošću sređene.
Znam te ja, tačan si k'o biološki sat, ali slučajno, takav si, ne radiš to namerno.
Voliš da sve bude na svom mestu, uredan si k'o dečak koji dobija čokoladu svakog dana kad sredi sobu.
Čak i košulja ti je sad precizno zgužvana, onako malčice, namerno, da ne vide koliko si opsesivan.


Tačno mogu da te zamislim, precizno kao što ti svoj život sređen vidiš, ali ne vidiš da se gubiš u rutini dok je, zapravo, ne podnosiš.
Gde su sad bazeni, lake devojke, žurke, poroci...
Imaš samo cigarete i pivo, ali posle posla, pre nego što ona kući dođe.
Imaš nove bore, lice ti polako gubi sjaj, ali ruke su ti ostale nežne, mirišu na kreme.
Sećam se tog mirisa, tih dodira i noći u Beogradu...
Mogu da zamislim i osetim sve što sam osećala u ulici koju leti pored vrelih noći krasi miris lipa.
Čujem tvoj smeh, tvoj glas i pesme koje si pevao, a šta čuješ ti sad?

Mogu da te zamislim, opkoljen bukom grada čija svetla su te opčinila sediš i praviš se da uživaš.
Glumiš da ti prija sve, ali radiš kao konj, ne izlaziš, sve ti je rutina.
Gomilaš novac, ali nemaš vremena da ga trošiš.

Mogu da te zamislim, vetar ti lice miluje, brada ti je kao neuredna, ali još uvek se brijaš svakog trećeg dana.
Mirišeš na proleće, lipe iz stare ulice i Davove kremice.
Svež si, ozaren i umoran, jako umoran, to ne možeš da sakriješ ni na toj udaljenosti.
Ne, nema te kreme, ni tog grada suncem okupanog....
Ne možeš od sebe da pobegneš, a to si pokušao.
Sve nas jede kapitalizam, pohlepa koja nam je u genima.
Svi smo mi željni savršenstva koje je nedostižno, zato što ne postoji.

Mogu da te zamislim, razmišljaš o svemu što si dobio i izgubio kada si otišao.
Rukom prolaziš kroz kosu, lice ti se mršti dok sabiraš i oduzimaš.

Sat je tu na desnoj ruci, ali na njega ne gledaš, ona će tri puta pozvoniti i ti ćeš potrčati ka svojoj rutini.

Mozak šalje raciju, ali ja biram svoju reakciju

Naiđe mi tako neki talas, obori me, pa mi bude dosta svega: Pisanja, Čitanja, Skitanja, Pitanja, Igranja, Letenja, Sedenja, ...