недеља, 29. јануар 2017.

Mi smo vanzemaljci

Pravedno bi bilo da se pojave neki koji jedu ljude, kao što ljudi jedu domaće životinje.
Pravedno bi bilo da uzmu svoje laserske puške i da love dvonoge zveri, kao što te zveri love zečeve, lisice...
Pravedno bi bilo da ti koji se pojave koriste ljude kao tovarna kola, tako su ljudi koristili konje i magarce, negde, nažalost, još uvek to rade.
Pravedno bi bilo da ljudi igraju poput onih medveda koje su ljudi ulicama vodali, bičevima udarali...
Pravedno bi bilo da ljude vezuju kao što pojedini ljudi svoje pse na lancu stalno drže.
Pravedno bi bilo da sve ljude gaze kao puževe, mrave i sve ono što smatraju nebitnim, malim, bezveznim.
Pravedno bi bilo da nas ubiju svojom ogromnom papučom zato što zujimo, grickamo i pijemo im krv kao komarci.

Da li mi imamo prava da tražimo naša prava?
Ne, apsolutno, stopostotno NE!

Zašto nemamo prava čak ni na ona prava koja smo dobili?
Zato što smo samoživi, sebični, nasilni, zli, prdljivi, smrdljivi, nezahvalni, zajedljivi, nezadovoljni, okrutni, užasni.

Zašto uporno tražimo vanzemaljce, da li smo se nekada zapitali da nismo slučajno mi ti vanzemaljci?
Da nije, možda, ova planeta stvorena za bolje ljude?
Možda su, ipak, mali zeleni bolji od nas.
Ovu zemlju, možda, ne bi uništavali ratovima, velikim fabrikama bez adekvatne zaštite vazduha, reka...
Možda ne bi isušivali jezera i sekli sve šume.
Možda bi bili pametniji...
Možda se ne bi zbog Bogova i politike klali, silovali, uništavali.

Ja, zaista, mislim da smo mi kao rasa greška prirode.
Imamo sve uslove da budemo bar malo normalniji, ali nismo.
Mi smo te nakaze vanzemaljske koje su ovde greškom dospele, ali nemamo ogledalo, pa zato ne možemo da se nađemo.


Mozak šalje raciju, ali ja biram svoju reakciju

Naiđe mi tako neki talas, obori me, pa mi bude dosta svega: Pisanja, Čitanja, Skitanja, Pitanja, Igranja, Letenja, Sedenja, ...