недеља, 08. јануар 2017.

Život je pun lekcija

Cenim praštanje, smatram da je bitno za mene.
Ako sam u stanju da oprostim, to ne znači da ću i zaboraviti, ali znači da ću se osećati bolje.
Prestaću da živim u prošlosti i deo tereta ću sa sebe skinuti.
Boleće, ali ne toliko.
Nisam osvetoljubiva zbog sebe, ne želim da mi život prođe u smišljanju pakosti.
Ne mrzim nikoga, ne zato što ne bi trebalo, već zato što ne želim da me mržnja odvede na svoje pusto ostrvo.
A mržnja, pa ona i jeste pusto ostrvo, slična je kao osvetoljubivost, zapravo, one su rođene sestre.


Neću zaboraviti ko mi je zabio nož u leđa, ali neću ni produbljivati tu ranu, nego ću je lečiti trudeći se da mi život bude ispunjen pozitivom, smehom, rasterećenošću.
Uživaću u svakom novom danu, godišnjim dobima, dobrim ljudima...

One koji su mi zabili nož u leđa neću nagrađivati svojom pakošću, ne želim da budem kao oni.
Nagradiću ih nekada tako što ću im pomoći iz dva razloga:
Da bih im dala dobar primer i da bih bila sigurna da je rana zarasla.
Ožiljak, ipak, ostaje, ne bledi, pa se i ne zaboravlja, ali tu je kao lekcija, a ne kao smisao mog života.

Sad razmišljam o nekome ko mi je mnogo značio, ali me je kao poslednju gusku izdao i želim mu sve najbolje onako iskreno, osmehnuto.
Oprostila sam mu, zaista, ali se ne bih njemu vratila, pa i pored toga ja bih mu, ipak, pomogla kada bi mu moja pomoć bila neophodna.
Ne želim da se igram sudije, nisam ja za to, ali želim da živim ispunjeno, bez kuckanja savesti.

Danas sam ispunjena, retko kad mi je prošlost gost, ali svrati nekada, pa me potseti da je život pun lekcija.


Mozak šalje raciju, ali ja biram svoju reakciju

Naiđe mi tako neki talas, obori me, pa mi bude dosta svega: Pisanja, Čitanja, Skitanja, Pitanja, Igranja, Letenja, Sedenja, ...