четвртак, 16. фебруар 2017.

Kraljica noći

Kratka crna haljina, telo koje opija.
Duga crna kosa joj pada preko ramena.
Sramotan dekolte, zategnuta zadnjica i evo je, puste noći kraljica.
Ona je najtraženija, sad je u najboljim godinama i lepo izgleda.
Na početku se stidela, ali sada je naučila da je sram za slabiće, da ona to nije.
Visokom štiklom ostavlja trag na pločnicima, između zgrada, prodavnica.
Zna kuda je krenula, ne, ona više ne zastaje.
Crvenim karminom mami mušterije, svima se uvežbanim pokretima osmehuje.
Večeras će dobro proći, toplo je.
Ima mnogo turista, ali ona juri starije, oni više plaćaju, pa možda samo jednog ulovi večeras.
Već sedam godina je na ulici, zna da drži mamac na udici.
Maše joj mušterija iz crnog BMW-a.
Stariji je, takvog je večeras tražila.
Ulazi u kola, vozi se sa njim do hotela.

Čim je sunce izašlo i ona je ponovo nogom kročila na beton.
Nije bio loš, nije je tukao.
On je jedan od onih nesrećnika koji pričaju o ženi posle noći s njom.
Tešila ga je, pa je dobar bakšiš dobila.
Sa njim je jela i kafu popila.
Da, bio je to fini dekica.
Pali cigaretu od svega umorna, iscrpljena.
Nije više klinka, svesna je toga, svega joj je dosta.
Ona je jedna od onih koje su imale drugarice, pa je brzo stekla mušterije.
Pre svega je konobarila u jednom kafiću.
Tamo je naučila da izbaci grudi za siću.
Tamo je naučila da se smeška dok gađenje prikriva, ali sad nije tamo.
Sad je u goroj situaciji, zna da se nikada potpuno neće izvući.
Sama ulazi u lift, dobro je, ne želi da se pravda komšiluku, a i zašto bi?
Svi već znaju, ne stanuju dugo ovde, ali loše vesti se daleko čuju.
Gleda svoj odraz u ogledalu, starija je.
Nema više nevinosti i sjaja u njenim zelenim očima.
Šminka joj je razmazana, ali dugo nije plakala.
Ostala je sama sa bratom koji je mlađi deset godina.
Daleko je sad Priština, stara kućica, očeva uspomena.
Slike je sklonila, a brata slagala da joj je teško da ih gleda zato što više nije živ.
Teško joj je da pogleda u te uramljene oči zato što je postala ovakva, dno je dotakla.
Otac je uvek govorio: „Moli za hleb, neko će ti dati, ali nemoj nikada krasti“, a ona, ipak, na neki način krade.
Zavodi strance, pa joj daju pare.
Otima muževe, sinove, očeve...
Koristi željne, pohlepne, glupe muškarce.
Čim je ušla u stan počela je da se skida, to je radila svakoga jutra.
Želela je da opere te strane dodire, te poljubce, događaje.
Vrela voda je delovala, ako ništa drugo bar se osećala svežije.
Pustila je vodu, ušla u tuš kabinu i znala da će je on čuti.
Uvek je čuje, uvek je dočeka...
Tu je da ga laže, tu je da ga sačuva.


Jastuk je malo podigao i u krevetu se uspravio.
Gledao je ka zidu iz kojeg je dopirao zvuk vode.
Opet je morala tamo da ode, opet nije spavala u svojoj sobi, ovde.
Gazda zna njihovu situaciju, pa je premestio iz šanka na recepciju.
Kad radi noćne smene više novca dobija.
Oh, uvek im je bio potreban, ali sad sa njim samo je situacija još gora.
Kosu je rukama malo sredio, želi s osmehom da je dočeka, zna da će doći u njegovu sobu čim se istušira.
Već sedam godina može da uzme slobodan dan, dobar je taj gazda.
Slabo o tome razgovaraju, on zna samo da ona radi u nekom hotelu i da je mušterije često časte.
Častiće je i on, ona zaslužuje to.
Ona je sve što mu je od bezbrižnog života ostalo i što se nije razbolelo, pokvarilo kao jaje.
Da mu nije nje ko zna gde bi bio i ko zna šta bi sa njim bilo.
Zato već dugo lekove ne pije, previše je koštaju.
Tri svoje plate mora da odvoji za njegov jedan lek jebeni.
Taj lek mu samo produžava muke, ne može da ga izleči, već samo, navodno, usporava tok njegove bolesti.
A ona stari, više nikada bezbrižno neće živeti, bar ne sa njim kojeg mora kupati, brijati, šišati.
Lek uspešno preprodaje, laže je da ga pije, a ona mu bezuslovno veruje.
Uvek je bila takva, dobra, naivna, iskrena.
Uvek je bila požrtvovana, pitoma.
A ljudi svašta pričaju, svi ih drugačije gledaju.
Nije ovde komšiluk dobronameran kao što je bio kući, tamo gde su srećni bili.
Čuo je on glasine, besposlene džukele samo znaju da olajavaju.
Od kad su mu dobacivali slušalice stavlja na uši i sluša muziku dok sedi na terasi.
Ispred zgrade u parkić ne izlazi, svako dete ga čudno gleda i beži čim se majka razdere.
Ljudi se ovde ponašaju kao da su džukele.
Lekari su odavno digli ruke od njega, pa i on sam dugo nije znao šta da misli.
Pio je lekove prvih godina, ali je shvatio da je za nju samo muka obična.
On će joj novac ostaviti, ona će ga naći kad joj zatreba.
Neka putuje, neka živi, ona to zaslužuje.

Vodu je ugasila, kosu osušila i obukla se.
Ide prvo da skuva kafu i napravi sendviče.
Mora malo da gleda kroz prozor, da se sabere.
Sunce joj obasjava lice, ali ona oseća samo peckanje, bol.
Oseća da je daleko njen život, njen dom.
Nije više prelepa devojka.
Nije više vesela i nasmejana.
Osmeh čuva samo za njega, a posle ni sama ne zna gde će.
Doktori su rekli da mu postepeno otkazuju mišići.
Lek je morala da nabavi sama, zato što zdravstveno skupi lekovi za retke bolesti ne zanimaju.
Već sedam godina uz njega studira medicinu, zna šta ih čeka.
Pokušava da se pripremi za to, al ne može nikako.
Beograd nije grad koji joj je doneo princa ili ulepšao barem malo život.
Ovde su došli zdravi, čisti, naivni.
Ne zna šta se tačno desilo ni sa njim, ni sa njom.
Ne, nisu sve drugarice ušle u ovaj posao sa istim ciljem, ali to je ne opravdava.
Bolje bi prošla da se udala za nekog bogatog starkelja ili možda ne bi, to ne zna, nije probala.
Jedino što zna to je da će otići daleko odavde kad se sve završi i kad mu više nikako ne bude mogla pomoći.
Ne, ona ne želi da ga izgubi, ali silno želi da se promeni, da bude ono što je htela postati.
Da li je i njihova majka otišla zato što je kasno sina rodila?
Da li ih je ostavila da bi bila ono što je želela.
To ne zna, dugo o njoj ništa nije čula, niti želi.
Uzima prepečen tost, stavlja ga na poslužavnik i dodaje jednu šolju sa čajem, drugu sa kafom.
Polako korača do njegove sobe, zna da je čeka, ali mora da se transformiše.
Uvek s uvežbanim osmehom koji za njega čuva ulazi.
U ovoj sobi naivna devojka može i mora biti.
Ovde je ona prava ona sa vezanom punđom, pristojno odevena.
Ovde je onakva kakva je trebalo da postane ili ostane, nije više sigurna.
Ovde kraljica noći svoja krila ujutru skida i gubi iz vida ono što će noćas postati.



Mozak šalje raciju, ali ja biram svoju reakciju

Naiđe mi tako neki talas, obori me, pa mi bude dosta svega: Pisanja, Čitanja, Skitanja, Pitanja, Igranja, Letenja, Sedenja, ...