понедељак, 06. фебруар 2017.

Slepi u pesmama slepaca

Kao neko ko se delimično kreće u krugu slepih i slabovidih, a pritom se i amaterski bavi pisanjem dajem sebi za pravo da na neki način doprinesem osvešćavanju društva na tu temu.
S vremena na vreme pišem o odnosu običnih ljudi, medija, institucija i ostalih grana ovog društva prema slepim i slabovidim osobama.
Na svojoj koži sam osetila znoj nakon mukotrpnih razgovora, ubeđivanja, prepiranja i dokazivanja kako pred ljudima koji vide – tako i pred ljudima koji ne vide.

Danas želim da pišem o pesmama u kojima se spominju slepi ljudi.
Danas želim da vam objasnim kako stoje stvari iz mog ugla i iz ugla meni bliskih ljudi.
Većina pesama u kojima se spominju slepi ljudi je krajnje patetična i po meni negativna.
Uzeću kao primer delove one pesme zbog koje sam danas poludela.
Ceo dan koji mi je, inače, lepo počeo mi je ta pesma upropastila totalno.

„Delo“ se zove: „Bez očiju“, ali ovde neću navesti ime autora, ni kopirati celu pesmu.
Daću vam uvid u priču kroz detalje, ne želim da zgazim čoveka skroz.
U pesmi glavni lik (slepi) stoji ispred katedrale, nosi šešir i ima crne oči.
Tekst kaže: „Čovek sa crnim očima i šeširom. Pogledom bez očiju“
Je l on ima oči ili ih nema?
Za početak želim da znam to...

Dalje želim da znam zašto se naglašavaju uvek oči slepog čoveka?
Zašto su te oči uvek upadljivo ružne, crnje od noći i tako to?
Zar vam nije previše patetično, površno i trulo kad napišete tako nešto?
Imam dosta slepih drugara kojima je sa očima naizgled sve kako bi trebalo da bude.
Jedan čak ima plave oči, prelepe, zamislite!
Čovek dalje traži da mu vrate srce, a prosjak mu daje paru.
Zar nisu i jedan i drugi prosjaci?
Ovaj prosi srce, a onaj mu daje pare.
Zašto su, zapravo, skoro svi slepi ljudi u pesmama opevani kao jadnici, prosjaci, beznadežni slučajevi?
Poznajem slepe ljude koji su sami sebe finansijski obezbedili toliko da ni njihovi unuci neće morati da rade, ali ne mislim na braću Matiće.
Poznajem, takođe, slepe ljude koji su, zamislite, srećni u svojoj koži, ostvareni i uspešni.
U pesmi se između redova može pročitati da je njegova draga otišla i odnela njegovo srce zato što kao slepa osoba nije mogao da joj pruži sve što joj je trebalo.
Pa naravno, slep je, prosi, jadan, pa mora da prosi i kako će kao takav da joj pruži nešto?
Ne, nema on taj šešir tu zato što voli da ga nosi, nego zato što on, verovatno, pretstavlja kasicu prasicu slepog prosjaka.
I ajde, devojko, upoznaj sutra nekoga ko je slep, pa čik pokušaj da se zaljubiš u njega posle ove pesmice.
O, pa da, ovo nije sve, stigli smo do šlaga, ali torta ima i jagodu na vrhu!
„Sunce se smeši šapućući mesecu da pozajmi pogled čoveku sa šeširom“, aha, pogreših gore!
Stvari, ipak, stoje gore nego što sam mislila, zato što srce slepoga čoveka nije ljubav prema ženi koja ga je ostavila, nego ljubav prema pogledu koji nema i možda ga nikada nije imao.
Pa užas, patetični šlager...
Znači, slepi ljudi nemaju srce, nije teško zaključiti, izgubili su ga zbog slepoće, zar ne?
Nesrećni čovek, mučenik, jadnik bez vida je sve izgubio.
Hej, sačekaj, uspori i razmisli!
Pokušaj da shvatiš da vid nije sve na svetu, da ljudi i bez njega mogu biti srećni.
Mogu voleti i biti voljeni.
Čovek iz pesme nema čak ni dostojanstvo, ali nema veze, šta će njemu dostojanstvo kad je slep?
Znate, nije pogled sve na svetu, barem ne meni, ne nama koji dostojanstveno koračamo svetom bez njega.
Meni je sve na svetu onaj kojeg volim, koji mene voli.
Meni su sve na svetu rođaci, porodica, prijatelji.
Meni su sve na svetu moji tekstovi, likovi koje stvaram, predeli koje zamišljam dok pišem.
Meni su sve na svetu knjige, muzika, filmovi i ljudi s kojima pod ovim nebom pijem kafu svakog dana.
Ja, dame i gospodo, nemam pogled bistar k'o voda u planinskoj reci, ali imam sebe i želim da budem u istom redu sa vama zato što smatram da to zaslužujem!
Zato što sam dovoljno pametna i sposobna da živim sama, da se brinem o sebi kao vi.
Ne želim da me žalite, da mi ne dozvolite da vas upoznam i da vi mene upoznate zbog predrasuda, stereotipa i svega onoga što nije istina.
Ne želim da sude o meni na osnovu ovakvih pesama, a sude, verujte, poznajem dovoljno ljude.
Dokazujem se svakog dana, ali do tog dela priče ću doći kasnije.
Sad se moram vratiti na pesmu, da je ne zaboravim.
Polako, ali sigurno stigli smo do jagode na torti, a ta jagoda kaže: „ Čovek sa mesecom u očima traži dragu sa njegovim srcem“
Znači, mesec koji mu sija iz očiju koje više nisu crne, nego blistave će dragoj pokazati put do slepog i ona će mu vratiti njegovo srce ili mu dati svoje oči?
Ovo je previše glupo da bih se trudila da protumačim.

Ne želim da me shvatite pogrešno, besna jesam, ali zlonamerna nisam!
Ja sam samo povređena, zaista se osećam posranom.
Računar i mobilni telefon koristim sa govornim programima, tako sam napisala sve svoje tekstove.
Tako sam pročitala ovu pesmu, zgrozila se i počela da pišem ovo.
Tako ću uspeti da vam kažem sve što želim i baš mi je drago zbog toga, ali mi nije drago što postoje ovakve pesme.
Ova pesma me je pogodila prejako, piscu sam u komentaru pokušala da dočaram jednim primerom, pa ću i ovde to da uradim.
Zamislite da trčite ka košu i da vas udari u glavu prava košarkaška lopta.
Moj koš je jednakost, doživljaj da smo isti bez obzira na sve.
Doživljaj da smo ravnopravni bez obzira na to što vi vidite, a ja ne.
Ja trčim ka tom košu i uporno se zaustavljam zbog lopti koje me udaraju svakog dana, ali ne želim da odustanem.
Padnem, pa ustanem, stresem prašinu sa sebe zato što sam dovoljno mudra da shvatim da je lopta prašnjava kao i beton po kojem njome lupaju.

Pesma me je pogodila zato što i pored svih edukativnih knjiga, emisija, predavanja, filmova opet idemo u drugi plan.
Još uvek smo u ovoj 2017-oj godini građani drugog reda.
Iznad slepog čoveka je sve ne samo ljudi, nego i sunce, mesec, njegove upadljive drugačije oči...
On još uvek u pesmama mora da moli, da prosi, da očekuje pomoć drugih.
Njega još uvek sažaljevaju, daju mu novac, gledaju u njegove oči...
I ne samo u ovoj pesmi, ima ih još stotinu.
I ne samo slepi, nego i slabovidi, ljudi ne vide razliku.

U realnom svetu malo slepih i slabovidih ljudi danas prosi.
Dostupnije su knjige, obrazovanje je bolje, ima više edukativnih radionica.
S napredkom tehnologije mogućnosti se svakog dana šire.
S prilagođavanjem sportova i zakona mogućnosti se opet šire.
S pričom u medijima mogućnosti se još dalje šire ili se, ipak, ne šire, to zavisi od priče i onih koji je pričaju.

Mi koji javno govorimo bez obzira na to da li smo novinari, političari, organizatori, sportisti, profesori imamo tu moć da promenimo neke stvari.
Mi smo plamičci vatre koja gori u velikom kaminu.
Mi utičemo na ljude našim radovima.
Ti si jedan žar u masi, isto kao što sam i ja.
Ti si neko čiji će prijatelji, rođaci, fanovi pročitati pesmu, isto kao što će pročitati i moji.
Ti si neko ko može da utiče, da doprinese, da razmisli pre nego što napiše i ovaj autor je jedan od nas koji može da uključi mozak.

Ja kad pišem vagam reči nekad i pola sata.
Trudim se da se stopim sa životima svojih likova, ali i da razmislim o čoveku koji, možda, negde tamo živi moju priču i koji bi mogao da je pročita.
Trudim se da budem objektivna, ali i da stavim pravu reč na pravo mesto.
Najveći dar koji pisac ima je baratanje rečima, ali postoji i još jedan koji mora da se neguje, da se zaliva k'o biljčica, a to je empatija.
To je ona piščeva mogućnost da se pretvori u svog lika, da živi njegovim životom, da ga razume bezuslovno, bez osuđivanja, sažaljenja i da na kraju stvori fantastičnu priču, pesmu...
E, sad, zamislite da imate slepog ili slabovidog brata i da pročitate pesmu koja me je iznervirala.
Zapitajte se kako bi se osećali, ali ne morate meni da odgovorite, već sebi.
Svakog dana kada budete stvarali nove pesme i priče vodite računa o onima koji će ih čitati.
Vi koji se bavite pisanjem i koji negde objavljujete svoje radove zapamtite da barem jedan mali delić vaše priče neko živi, može da je pročita i da ga lupi košarkaška lopta zbog nje u nos.
Ne kažem da bi trebalo prećutkivati, nisu naši likovi koje gradimo u mašti savršeni, ali trebalo bi naći prave reči i biti realan
.
Nije poenta samo sažaljevati i time blatiti nekoga.
Poenta je razumeti, potruditi se da pronađeš informacije.
Poenta je stvoriti priču iz koje ćeš naučiti dok istražuješ na internetu ili u knjigama o nečemu.
Poenta je približiti publici stvarnost, da i ona nešto nauči.
Poenta je edukovati se, pa tek onda edukovati druge.
Poenta je podeliti znanje, umeće, lepu tortu s ukusnim šlagom i jagodama.


Mozak šalje raciju, ali ja biram svoju reakciju

Naiđe mi tako neki talas, obori me, pa mi bude dosta svega: Pisanja, Čitanja, Skitanja, Pitanja, Igranja, Letenja, Sedenja, ...