понедељак, 13. фебруар 2017.

Treba mi odmor

Nekad mi treba odmor od svakodnevice, beg od grada i ljudi.
Jedna planina ili neko pusto ostrvo.
Desetak dana, samo da sredim misli, da mi zaraste svaka rana.
Da se pošteno na miru isplačem, a da me niko ne pita: „Šta ti je?“
Ma, nije mi ništa, samo mi snage ponestaje.
Život, da, život mi je.
On je taj koji nas prazni kao što mi praznimo naše telefone.
On je taj od kojeg mi treba odmor.

Treba mi jedna plaža, vreli pesak, stolica, peškir i šešir.
Malo samoće i privatnosti može mi samo goditi, to čoveka ne može razboleti.
Samo malo da razmišljam o svemu, svačemu ili ničemu.
Neke kockice da složim, da se sama sa sobom družim.

Desetak dana da budem na pustom ostrvu sama sa pticama, bubama, ribama i morskim talasima.
Da raspletem neke davno zamršene konce, da ih se rešim i da samu sebe utešim.

Treba mi da bacim telefon, ugasim lap-top i da se diskonektujem.
Malo da sa duhovima prošlosti u nekoj šumici mislima četujem.
Da im kažem sve što mislim, da im objasnim da nismo više isti i da nikada nećemo biti.

Treba mi morske soli, malo šuma blagih talasa, da se u bistroj vodi okupam i da se više ne zavaravam.
Malo da mi so mozak razbistri i da mi sunce lepšu boju podari, da mi um  bolje proradi.
Treba mi malo promene, da u meni avanturistički duh ne uvene.

Treba mi malo samoće, pa da u tišini berem negde sveže voće.
Malo da uživam, da se odmaram i prošetam.
Trebaju mi novi plodovi, egzotični sokovi, ti prirodni elektro-šokovi.
Malo da se osvežim, da zastanem, ruke na kolena naslonim i da se odmorim.

Mozak šalje raciju, ali ja biram svoju reakciju

Naiđe mi tako neki talas, obori me, pa mi bude dosta svega: Pisanja, Čitanja, Skitanja, Pitanja, Igranja, Letenja, Sedenja, ...