недеља, 12. март 2017.

Opojna droga koja mi nije potrebna

Ljudi se previše zanose, idealizuju, izmišljaju opravdanja i ja sam bila takva.
Ne javlja se – Možda nešto radi.
Ne javlja se posle dva dana – Možda je zaboravio.
Ne javlja se posle deset dana – Ajde ja da pozovem, neću umreti.
Ne javlja se – možda mu se nešto desilo.

Ljudi se previše zanose, idealizuju, izmišljaju opravdanja i ja sam bila takva.
Voli me – ne zna to da pokaže.
Voli me – ne govori, podrazumeva se.
Voli me – ne grli me, misli da znam.
Voli me - ne čestita mi praznike i rođendane zato što nehotice svoju pažnju usmerava na neke druge stvari.


Ljudi se previše zanose, idealizuju, izmišljaju opravdanja i ja sam bila takva.
Nije tu – veruje mi kad kažem da se neću ljutiti.
Nije tu – ne želi da me ugnjavi.
Nije tu – trebalo bi i njemu malo prostora.
Nije tu – doći će.

Ljudi se previše zanose, idealizuju, izmišljaju opravdanja i ja sam bila takva.
Večeras sam sama – možda uči.
Večeras sam sama – možda nešto radi kući.
Večeras sam sama – možda je nekom drugu rođendan.
Večeras sam sama – možda je umoran, bezvoljan.

Ljudi se previše zanose, idealizuju, izmišljaju opravdanja i ja sam bila takva.
Krivila sam sebe, trpela, pristajala na skoro sve.
On pljune preko stola, a ja zinem i progutam i tako dugo, predugo, al svaka droga gubi snagu nakon nekog vremena.
A bio mi je baš kao droga, činio me je živom, srećnom, poželjnom.
Davao mi je krila kad god je bio tu i nakon nekog vremena počela sam da prihvatam sve češće samovanje.
Znala sam da će kad – tad biti tu i čekala sam ga.
Kasnije sam čekala da se promeni i kad sam ukapirala da neće vrisnula sam.
Ovog puta sam ja pljunula preko stola, a on je zinuo i progutao.
Sve se učinilo normalnim, boljim, lepšim prvih dvadesetak dana, a onda opet po starom.
Opet se ne javlja
Opet sama.
Opet idealizujem.
Opet čekam.
Opet ono večeras i ne samo jedne noći.

I začuh: „buuum“ negde iz dubine svesti koja je polako počela da se budi iz svog zimskog sna.
Prvo je to bio inat: „Sad ćeš da me čuješ“, a kasnije sam umorno pokleknula i odustala.
Nakon nekog vremena za tim sam stolom sedela sama, jača nego ikada.
S probuđenom svešću shvatih da zaslužujem više, bar malo više pažnje i poštovanja.
Shvatih da nisam lutka, da ne moram da trpim nikoga, nikada, nigde, pa ni njega, čak ni tu drogu opojnu.
Shvatih da čovek ima vremena za one sa kojima želi da ga deli, baš kao što sam ga imala ja za njega.
Shvatih da čovek može da odloži neke svoje obaveze, baš kao što sam ih mogla odložiti ja.
Shvatih da ima nade samo kada ima i truda.
I na kraju shvatih da mi, koliko god ta droga opojna bila, ipak, nije potrebna zbog dugotrajnih posledica.
Moje godine traže obostrano uživanje, davanje, uzimanje, jednostavno, deljenje i sarađivanje, a ne nećkanje, neodlučnost, ono čuveno: „Budi tu kad mi zatrebaš“
More, marš!


Mozak šalje raciju, ali ja biram svoju reakciju

Naiđe mi tako neki talas, obori me, pa mi bude dosta svega: Pisanja, Čitanja, Skitanja, Pitanja, Igranja, Letenja, Sedenja, ...