уторак, 14. март 2017.

Podguzna muva

Da sam bila podguzna muva život bi mi bio cvećem okupan i suncem obasjan.
Završila bih fakultet, diplomu uzela u roku.
Išla bih na takmičenja, nastavnici i profesori iz škola u koje sam išla bi me navodili kao savršen primer zbog ponašanja i životne situacije više nego zbog učenja.
Imala bih gomilu prijatelja za ispijanje kafa i priče o sudoperi, momcima, komšiluku.
Majka bi me pitala: „Šta se lepo danas desilo“, a ne: „Šta se opet desilo“
Ćale bi bio na mene ponosan, ćutala bih dok me gladi desnom rukom po glavi, a levu na srce teatralno stavi i svuda se hvali kakvo dete ima.
Imala bih posao, dobre preporuke, mnoge saradnike i to isto većinom zbog ponašanja, a ne zbog onoga čime se avim.
Znala bih pred kim bi trebalo ćutati, a pred kim pričati.
Okružila bih se uspešnim ljudima bez obzira na sve ostalo, a prvenstveno na to da l se slažem sa njima i da l mi se dopadaju kao osobe, saradnici.


Da sam podguzna muva ovo vam ne bih pisala.
Jurila bih ljude, laskala, tetošila.
Sa ćaletom bih normalno pričala, a ne vikala.
Majku bih i danas uvek slušala.
Sve profesore i nastavnike iz škola bih na ulici srdačno pozdravljala.
Kez i lepe reči bih uvek sa sobom ponela.
Ruke bih mlekom i medom svakog jutra oprala.
Šefu bih uvek bila na usluzi, dala bih mu sve što poželi.
Imala bih uštirkanog dečkića koji je ili isti k'o i ja ili pao na moj šarm, i ne bi me zanimala ljubav.
Imala bih svoja kola, šofera i stan.
Išla bih da pričam neke pričice bez obzira na to da li u bajke verujem ili ne.

Da sam podguzna muva život bi mi bio bajka, a ne njegova majka, loša svekrva.
Ali nisam i tu sam gde sam takva kakva jesam.
Lajem, borim se za pravdu.
Branim svoje stavove, sebe i sve ono u šta verujem.
Ne pozdravljam na ulici svakoga koga poznajem.
Ne družim se samo radi druženja.
Ne trčim za ljudima po svaku cenu, bez obzira na sve.
Svađam se sa ćaletom, zato što se branim i mislim da nije u pravu.
Ne slušam skoro nikad majku, već gradim svoja mišljenja i donosim svoje odluke.
Znam pred kim bi trebalo ćutati, ali retko kad poštujem to nepisano pravilo.
Niti ćutim pred svima, niti pričam sa svima.
Kod mene je sve po zasluzi i takav tretman očekujem sutra za sebe.
Ne krijem mišljenje k'o zmija noge, ali ne sasipam ni uvrede tek onako, samo da ih prospem.
Okružena sam ljudima koji mi se dopadaju kao osobe bez obzira na njihove diplome, poslove i preporuke.
Ovo vam pišem, kao što vidite...
Ne tetošim nikoga, a bilo bi bolje po mene.
Mogu da ublažim, al ne mogu da prećutim.
Mogu da držim pljuvačku u ustima, al ne mogu da progutam.
Kez i lepe reči ne dajem tek tako, čemu bacanje svile u blato?
Ruke perem običnim sapunom, a nekad ih zbog ispucalosti, pranja sudova i hladnoće namažem kokosovim uljem.
Nemam uštirkanog dečkića, a ni budalu koja mi trenutno nedostaje, zato što sam sebi rekla: „Ne, dosta je!“
Nemam kola, šofera, ni stan zato što ne znam da ćutim i da se probijam.

Ne pričam pričice, ne verujem u bajkice i nisam podguzna muva.

Mozak šalje raciju, ali ja biram svoju reakciju

Naiđe mi tako neki talas, obori me, pa mi bude dosta svega: Pisanja, Čitanja, Skitanja, Pitanja, Igranja, Letenja, Sedenja, ...