среда, 15. март 2017.

Priča o zelenom šeširu

Da li znate priču o zelenom šeširu?
Ako ne znate sad ću vam ispričati, a ako znate ovo ne morate čitati.
Priča o zelenom šeširu je počela mnogo pre nego što su ljudi počeli da zapitkuju odakle on opet tu.
Bilo je to jednog kišnog, tmurnog, ni trunku srećnog dana.
Bilo je to nakon Borine sahrane, posle ručka, rodbine, šoka, suza, detinjstva...
Borin otac je Nenadu dao šešir rekavši: „Evo ti, sad je tvoj i čuvaj ga“
Pre nego što je postao Nenadov taj šešir je bio Borin, a Bora?
  • Pa moglo bi se reći da je on bio svoj, ni roditeljski, ni bratov, već samo svoj i ničiji više.

Imao je taj dečko nekih čudnih, ali zanimljivih i privlačnih crta ponašanja i verovatno je zato u ovom veku na glavi nosio zeleni šešir ponekad.
Bora je, zapravo, bio svakakav, ali nikad agresivan, tmuran, ni sam.
Uvek je, sigurno, bio duhovit i drag.
Umeo je on da pobesni, da se posvađa, razdere, lupi šakom i polomi sto, ali je izbegavao to.
Voleo je kafanu, tamburaše, piće, žene, drugare.
Voleo je provod kao što ga voli većina njegovih vršnjaka.
Plaćao je ture, širio ruke, poklanjao osmeh i grlio strance.
Za njega je čovek bio samo čovek i ništa više.
U njegovoj glavi skrivenoj šeširom svaki čovek je imao dušu, ali su je neki krili iza patnje, iskustva, želja, života...


Bora bi jednog dana došao obučen k'o neki gankster u kožnoj jakni.
Nosio bi tad oko vrata neku upadljivu ogrlicu obično od srebra ili zlata, ali niko nikada nije saznao odakle mu to.
Drugog dana bi došao u odelu sa šeširom i aktovkom, niko ne zna odakle mu ta ideja, ali to je bio Bora.
Trećeg dana bi svratio na žurku kao kauboj ili u skijaškom odelu.

Uvek je imao neke priče, dogodovštine, viceve, ali i utešne reči, čvrste zagrljaje, sve za drugare.
Menjale su se stvari, skoro nikada nije dolazio odeven u isto odelo, ali nisu se menjale njegove osobine, navike.
Njegov lepi osmeh i njegov šešir .
Često bi dok igra zanesen pesmom zbog vrućine od alkohola i skakanja skinuo svoj šešir i stavio ga prvoj osobi koja igra pored njega na glavu.
To se dešavalo svakog pijanog vikenda, nije propustio žurku nikada.
Imao je on neke svoje poslove, ali za to niko nije znao ili su se svi pravili ludi, ne znam.
Radio je za javnost na granici, ali po potrebi i na švercovanju odeće, obuće, pića, hrane, bele tehnike.
Nikada drogom nije prljao svoje ruke, pa čak ni te večeri kad je dežurajući shvatio da je đavo šalu odneo.
Zato je nastradao, jednostavno, tipovi kakav je bio taj koji je u njega pucao ne vole kad ih ljudi ne slušaju, a Bora nije voleo da sluša nikoga, nikada, ni zbog čega, pa ni zbog pištolja uperenog u sebe.
Zapravo, mislim da baš zbog tog pištolja nije hteo da ga posluša.
Sa Borom je sve moglo mirnim putem, ljudski da se reši dogovorom, razgovorom i možda bi popustio da onaj nije pretio.
Bora je bio inadžija kad misli da nešto nije pravedno i kad se neko ispred njega prsi na takav način.
Jednom je u kafani neki, celom društvu nepoznati tip hteo da ga bije.
Bora je od pevača uzeo mikrofon i prisutnima dok su zbunjeni muzičari čekali da se nešto dogodi rekao:
„Ljudi, neću da neko uskače za mene, jer ga neću biti.
Vidi, pa tek su mu brkovi porasli, neka ga, hormoni ga rade“, kada je uvređeni nepoznati prišao da mu otme mikrofon Bora je, iako pijan, zagrejan i duplo jači samo uhvatio strančeve ruke, gurnuo ga tako da se ovaj blago zatetura i lupio mu samo šamar.
Mogao je da napravi mnogo veći problem, ali nakon ovoga strasti su se smirile.
Bora je bio jači na svoj način, tukao se samo kad nije mogao drugačije problem da reši.
Njegov način su bile reči, kao kec iz rukava bežale su sa usana.
Nekada utešne, a nekada provokativne, sve je zavisilo od situacije.
Te večeri na granici pogrešio je u proceni i krenuo glavom kroz zid.
Nije prošao, velika rana, krv, nesrećni slučaj i pune novine.
Poznavali su ga svi u gradu, javljao se uvek ljudima na ulici, pomagao kad se nešto radi i preskakao planine osmehom.

Tri godine je nosio zeleni šešir, zapravo, tri godine ga već ne nosi, ali tu su drugovi, tu je ceo grad i mnogi već znaju priču o tom šeširu koji na žurkama putuje od glave – do glave.
Krasi frizure svačije, ko zna čije i ko zna kakve, ali niko ga nikada nije ukrao, mada, bilo je par puta problema sa nepoznatim ljudima, ali sa njima uvek problema ima.
Nenad je dugo razmišljao nakon onog tmurnog, bolnog dana šta će raditi sa tim šeširom.
Nije izlazio dugo nigde, pa je šešir stajao na radnom stolu, ali kada je uspeo da se sabere i poželeo da, kako god ume i zna, nastavi dalje nije mogao da ostavi šešir u mračnoj sobi.
Sam kaže kad priča pođe u tom smeru:
„Ja, jednostavno, znam da bi Bora voleo da bude ovako kako jeste sad.
On je bio ljudina, veseljak.
Momak koji je voleo muziku, kafanu, zezanje i jedan deo njega, bar taj mali zeleni, totalno smešni neka bude u kafani.
Najveseliji čovek, pa makar bio i totalni stranac ima tu čast da na glavu stavi Borin šešir, ali ga ne gubim iz vida čak ni onda kad sam tol'ko pijan da mi se sve muti.

Zelena boja umesto kose je pred očima jasna k'o istina koja govori da je život pizda obična“
I kad god počne pesma „Moji su drugovi“ Nenad šešir dalje prosledi i malo se uozbilji, al posle se sve na staro vrati iako neće nikada društvo se, ipak, razigra, bol duboko u sebi čuva.
A šešir?
On putuje, leti k'o i njegov pravi vlasnik izvan vremena ili ispred njega.
Iza oblaka, nepravde, svega...
Iznad nas, naših pesama, kafane i društva.
Štiti nečiju glavu od flaše, a i uspomene od zaborava.

Čuva jednu priču koju ja sad ispričah.

Mozak šalje raciju, ali ja biram svoju reakciju

Naiđe mi tako neki talas, obori me, pa mi bude dosta svega: Pisanja, Čitanja, Skitanja, Pitanja, Igranja, Letenja, Sedenja, ...