понедељак, 13. март 2017.

Štake

Zovem drugaricu da se nađemo negde ovih dana, bilo gde, a ona se dere:
„Neću, neću, neću nigde!
Nemam pare i neću da mi neko plati kafu.
Nemam pare i već mesec dana ne izlazim nigde.
Nemam pare neću ni da se kupam, što da se kupam kad nemam pare i ne idem nigde?
Nemam pare i neću da postojim u ovoj jebenoj državi u kojoj ne mogu ni semenke da kupim“

Pokušavam da je smirim, da joj objasnim da ne moramo da idemo na kafu, nego u neki park.
Lepo sednemo, pričamo, zezamo se, pa da malo popravi raspoloženje i da se udalji od tih para koje nema.
Opet se dere:
„Neću, neću, zima je!
Neću da se smrznemo zato što ja nemam pare i odbijam da mi platiš kafu“

Pokušam drugačije:

„Ajde onda dođi kod mene, pa da sedimo u toplom“

Opet neće, smišlja izgovore i glupira se.
Pređem na drastičnije mere:
„Samo tražiš izgovore, mrzi te da se okupaš ili da se obučeš.
Vraćaš se opet na staze depresije i jedeš k'o krava sve što lepo zamiriše“

Došla je posle sat vremena u park i otišle smo na kafu.
Nekad bi trebalo tresnuti čoveka mokrom krpom po glavi, da bi video od čega zaista beži i zašto to radi.
Naravno da se postidela, dobila je snage da ustane da bi mi pokazala da se u depresiju ne vraća.
Dugo me je pre ovoga ignorisala, a i ja sam dugo izbegavala da joj kažem to što sam na kraju rekla.
Nije izbegavala samo mene, nego celo društvo.
Stigne čoveka neka samoća, davnašnja bol i nema snage da skloni njene ruke sa svog vrata, da se okupa.
Tad polako nastupamo mi kao prijatelji, porodica, ljudi koji razumeju i žele da budu tu bez obzira na pare, bojler i sve ostalo.
Napraviš par planova, a onaj najrealniji koristiš samo kad zagusti, nakon mesec ili dva.
Baciš sve karte na sto, pa izvučeš tu poslednju i znaš da igraš na sve ili ništa.
Znaš da je partija klimava, da se kockaš i da možeš sve da izgubiš.
Skupiš hrabrosti, boriš se zato što ti je stalo.
I eto, dobitak ničim nije zagarantovan, ali može da se ostvari.

Drugarica se potrudila, znaju to ljudi koji su nekada bili u depresiji.
Nije lako ustati, nije, zapravo, lako ništa uraditi, ali ideš protiv samog sebe.
Jednom kad ustaneš i vidiš da možeš samo ti treba oslonac dok ne stabilizuješ svoje noge.
Te štake smo mi, okolina, društvo, porodica...
Ta drugarica čuči u svakome od nas, depresija se svima može uvući pod kožu, ali nemaju svi razumevanje okoline.
Zapravo, većina depresivnih ljudi sluša priče:
„Ti samo lupetaš, lenja si, pa nećeš da radiš“ i slično.
Mogla bih knjigu da napišem o izbegavanju odgovornosti okoline, a odgovorni smo svi na neki način.
Istovremeno svi smo mi ona koliko smo i okolina – toliko smo i ta drugarica.

Zato ne bi trebalo izbegavati odgovornost za druge ljude, može to i nama da se desi, ali nismo svesni te verovatnoće dok nas ne osuši k'o u polju žega travu

Mozak šalje raciju, ali ja biram svoju reakciju

Naiđe mi tako neki talas, obori me, pa mi bude dosta svega: Pisanja, Čitanja, Skitanja, Pitanja, Igranja, Letenja, Sedenja, ...