среда, 22. март 2017.

Sve će ti se na ovaj ili onaj način kasnije isplatiti

Često sa ljudima pričam o radu na sebi, o tome kako sam se za četiri godine promenila totalno, sazrela, edukovala se, uračunala na neki način.
Pričam o tome posebno sa onima koji me poznaju od ranije, oni imaju dve slike mene koje ne moram da opisujem i da na to gubim vreme, tražim prave reči, dočaravam.

Pričam im koliko znače knjige bez obzira na to koja te oblast zanima.
Pričam da nije dovoljno samo imati volju, ona je ključ, ali ne otvara baš svaka vrata.
Pričam o strpljenju, veri u to što radiš, nadi, trudu, ali i o odricanju kako onom od nekih navika – tako i o onom odricanju od novca.

Studenti su najbolji primer za ovu priču, zato što oni svoj budžet i svoje stipendije sami stiču u većini slučajeva.
Uče, šalju zahteve, ispunjavaju uslove, trude se i dobijaju, pa bez obzira na to mnogim studentima ne mogu stipendije da pokriju sve troškove i moraju dodatno da rade ili da traže od roditelja novac.
Ako neki predmet ne mogu da savladaju uzimaju privatne časove, trebalo bi i to platiti.
Ako im je potrebna dodatna literatura koju besplatno ne mogu naći ili im ne odgovara ta varijanta trebalo bi i to platiti.
Oni plaćaju, odustaju ili jednostavno dobiju lošiju ocenu.
Isto je i sa drugim stvarima, ako nisi student, nego pisac, pevač, svirač...
Samouka umetnost je dobra, imaš inspiracije, volje, slobodnog vremena i trudiš se, radiš punom parom.
Znaš kako bi trebalo, imaš talenta za tu svoju umetnost, ali ni to nije dovoljno, zapravo, mogao bi da budeš još bolji kada bi išao na neke časove, kurseve...
Kada bi otvorio neke knjige, išao na neka predavanja i pratio malo šta pričaju stručnjaci veći, uspešniji i bolji od tebe dobio bi bolju ocenu isto kao onaj student gore pomenuti koji traži privatne časove.


Za studenta bliski ljudi, roditelji i drugari nemaju uvek razumevanja, kažu mu: „Pa što si upisao taj fakultet kad ne možeš da naučiš“, ali on u svakom slučaju ima u očima drugih bar malo više razumevanja od tebe koji si samo samouki umetnik i ništa više.
Tebi će reći da si hirovit u većini slučajeva ili da si budala.
Retko ko će te podržati, pogotovo kad ne radiš i ne možeš da nađeš posao sa kojim ćeš finansirati svoje usavršavanje.
Potrudi se da se dokažeš, štedi bar malo, ima ona zlatna „Cigla po cigla i sagradi se kuća“, pa tako radi i ti.
Množi knjige u svojoj glavi, slušaj predavanja i štekaj pare za časove, jer će ti pomoći kao što su pomogli studentu medicine da savlada anatomiju.
Polovna gitara je za početnike, pa sviraj nju dok ne naučiš dobro da barataš žicama.
Radi neke posliće, usmeravaj mlađe od sebe i podeli to što već znaš sa njima, pa i naplati, nije to sramota.
Dok to traje štekaj sa strane negde pare, deset dinara danas, pa deset sutra i računaj koliko ćeš imati za šest meseci.
Tih šest meseci deprimira čoveka, ali dok se pare budu gomilale u kasici ti ćeš se edukovati na neki drugi, besplatni način koji će ti, takođe, doprineti, ali nije najbolji, neće izvući iz tebe onu najsvetliju notu, priču, pesmu...
Zato je važno ići i na neke časove, neki kurs, nešto što ljudi hvale, a ti nisi probao zato što nije besplatno.
Bolje platiti, nego celog života ići samo tamo gde je ulaz besplatan.
Ne peva isto bend iz kraja koji u petak ima koncert u jednom delu grada kao što peva proslavljeni Parni Valjak koji naplaćuje ulaznice na drugom kraju grada, ali ti ih uživo nisi slušao zato što ulaznicu moraš platiti, a ove besplatne slušaš svakog petka i već su ti dosadili.

Razmisli malo o umetnicima koji su ti uzori i raspitaj se o tome kako su oni počeli, pa ćeš videti.
Mnogi nisu imali ništa, ali su se i tog ničega u jednom trenutku odrekli zarad edukacije.
Pa opet, mnogi su imali sve i s tim su samo bolje prošli od onih koji nisu imali ništa.
Možda počneš da konobarišeš da bi kasnije išao na kurseve, izdao album sa svojim bendom ili knjigu, a baš si mislio da nikada nećeš naučiti da nosiš gomilu čaša od stola – do stola.
To je, takođe, korisno i nije sramotno, a to ćeš shvatiti sutra kad budeš uspeo.



Mozak šalje raciju, ali ja biram svoju reakciju

Naiđe mi tako neki talas, obori me, pa mi bude dosta svega: Pisanja, Čitanja, Skitanja, Pitanja, Igranja, Letenja, Sedenja, ...