понедељак, 10. април 2017.

Čini mi se

Čini mi se da je ova soba sinoć bila topla
I da je posteljina bila spakovana,
Bez nabora,
Mirisna,
Sveža...
Tek skinuta sa žice,
Ispeglana...
Čista,
Bez tajni,
Tih vrelih tela bez odela.

Čini mi se da sinoć nisam bila ovde sama
I da sam malo pevala,
A malo više šaputala,
Priznavala,
Milovala,
Popila otrova s njegovih usana
I kao i uvek uživala u dodirima,
Tajnama koje imamo,
Noćima zbog kojih se uvek kajem...


Čini mi se da sam sinoć ovde nekoga volela,
Imala potpuno kao što imam levu ruku.
Sećam se da je bio tu,
Grlio me,
Šaputao,
Priznavao,
Dodirivao,
Vešto lagao
I kao uvek do sad tiho ostavljao dok sam tonula u san.

Čini mi se da sam ispod ovog jorgana sinoć nekome verovala,
Bila sa njim otvorena kao kutija,
Iskrena kao pas.
Njemu poklanjala,
Od sebe kidala.

Čini mi se da sam opet ovde sama,
U hladnoj sobi s izgužvanom posteljinom k'o zaštićenim svedokom jedne ljubavi,
Noći koja prolazi
I nade koja nestaje čim se ulična svetla ugase.

Čini mi se da nije trebalo ovakvo jutro da svane,
Ne u mojim mislima,
Ne u mojoj glavi punoj snova
I tišine koja ruši zidove,
Lomi granice k'o da su sitne grančice.

Čini mi se da smo opet na istom mestu otrov i ja,
Dok smo daleko kilometrima.
On je u svojim kolima ili već u stanu.
Srećan je,
Zadovoljan time što me je opet imao,
Što se opet nije mnogo namučio da bi me dobio.
Zadovoljno trlja ruke srećan što je pobedio,
Sve je bilo baš onako kako je zamislio
Ja sam opet u ovoj hladnoj sobi koja je sinoć bila vruća.
Mamurna i umorna dok me svedok otkriva,
A ja se stidim k'o da sam gola na peronu punom putnika kojima takav prizor vreme ubija.


Mozak šalje raciju, ali ja biram svoju reakciju

Naiđe mi tako neki talas, obori me, pa mi bude dosta svega: Pisanja, Čitanja, Skitanja, Pitanja, Igranja, Letenja, Sedenja, ...