четвртак, 27. април 2017.

Kao da je moguće pobediti javu snom

Kad noć svojim kaputom lica nam sakrije i kad maske padnu nemoćne pred nama samima osetim da mi nedostaješ.
Fališ mi k'o vazduh u liftu čoveku koji je klaustrofobičan.
Osećam da me guši tad ovaj grad, ova ja koja pišem sad ovo umesto da sedim na obali sa tobom.
Hvatam se za uspomene kao što ću sutra ščepati svoju masku i staviti je bez obzira na sve što će me čekati kad ne bude bilo nje.

A to sve si ti, sve ono što je bilo lepo i sve što je bilo ružno.
Sva sreća i nada.
Sva tuga i bol.
Sve što je bilo to je bilo s tobom, pored tebe, negde u tebi, negde sa tobom.
Sve to vreba, čeka k'o lisica iz crtanog filma iza nekog drveta.
Zna da mora da se strpi, samo noć će joj dati moć kojom će moći da me začara.

Opijena sećanjem na miris tvog tela, noć u kojoj sam sve sa tobom htela i smela.
Omamljena uspomenama trčim ka tebi u snovima.
Pružam ruke kao što bi ih ka suncu pružala dok sam bila mala.
Pokušavam da uhvatim i duboko udahnem tu lepotu koju odrasli obično iluzijom nazivaju.
I jeste iluzija, ali kasno sam to shvatila.
Bilo je kasno da prestanem sa hvatanjem kad sam shvatila da je sunce samo sjaj i toplota.
Grčka mitologija nije mi bila ravna dok sam ruke ka tebi pružala i tu leži sva moja tragedija.
Predala sam se suncu bez zaštitnih naočara, bez one maske koju sad stavljam svakog jutra.
Poletno verovala, letela, pa pala.
To nije ništa novo, bila sam samo još jedna izgubljena i luda mala koja ništa nije znala, ali se, ipak, pravila pametna, pa glavom u beton tresnula.

Kao čovek koji je nakon potonuća broda dugo plivao pustim morem sam u potrazi za obalom, pa našao neku stenu.
Umoran je jedva stigao do nje, popeo se nekako da se malo odmori.
S prvim tračkom sunca se probudio prikupivši malo snage za racionalno rasuđivanje.
Nije dugo video ništa osim blistavog mora i veličanstvenog neba.
Čuo je u jednom trenutku kako u daljini na nebu avion leti svojim putem.
Pogledom je pratio zvuk i ugledao malu crnu tačkicu na blistavom plavom nebu.
Pridigao se i počeo da maše, viče, skače.
Nije bio svestan toga da pilot gleda ispred sebe, a ne ispod.
Nije bio svestan toga da je on još manja tačkica od aviona i da ga, verovatno, niko od posade neće videti.
Telo i ruke nisu mu bili dovoljno veliki da bi se primetili na toj steni.
Uzalud se nadao, želeo, trudio i uzalud je maštao o svom izbavljenju.

Tako je i sa mnom, znam to kad god osetim da mi maska s lica pada nemoćna pred ugašenim svetlima ovog tamnog grada.
Znam da te uzalud tražim dok samoća šapuće.
Znam da nisi sunce iz grčke mitologije.
Znam da nisi sve ono što želim da budeš, ali te, ipak, tražim i želim.
Kao da ću moći da te izvajam po svojoj meri.
Kao da ćeš hteti da budeš taman meni kao što je noći taman kaput kojim skida maske.
Kao da će tačkica sa neba uočiti još manju tačkicu na steni.

Kao da je moguće pobediti javu snom.

Mozak šalje raciju, ali ja biram svoju reakciju

Naiđe mi tako neki talas, obori me, pa mi bude dosta svega: Pisanja, Čitanja, Skitanja, Pitanja, Igranja, Letenja, Sedenja, ...