субота, 22. април 2017.

Kao ranjena vučica

Kao ranjena vučica na zavejanoj železničkoj stanici čekam te.
Razum zna da nećeš doći, ali slabašna nada srca greje me.
Vozovi ne idu, stoje negde tamo i čekaju da oluja prođe.
Znam da nisi onaj koji će nogama kliznuti po šinama do mene, ali ipak čekam.
Slabašna nada još uvek me greje.

Kao ranjena vučica tražim tvoj trag ili miris u snegu.
Tražim bilo šta što će me dovesti do tebe.
Možda si krenuo, pa nekoj drugoj zverci plen postao.
Vukovi
Možda negde krvav ležiš i čekaš me da ti rane previjem.


Kao ranjena vučica tumaram umorno, pratim prugu do tebe.
Stići ću jednom u taj grad dalek i stran.
Kroz masu jurišaću ka tebi, tražiti te njuhom u drugima.
Na nekim drugim železničkim stanicama na kojima će se grliti stranci.
Biće srećni dok te budem bezuspešno tražila.
Neće me ni videti, a i zašto bi?
Oni su svoje vukove dočekali i sa njima mogu radosno odahnuti.

Kao ranjena vučica bol ću odagnati, nekako izdržati.
Rane će mi se zalediti, njih ću preživeti.
Plašim se samo da će me ubiti ako te budu lovci ukrali.
Ako budeš plen neke druge zverke, pa ti ona miris sakrije.
Ako se budeš smestio pokraj nje i sreću pronašao.

Kao ranjena vučica do poslednjeg daha biću uporna.
Trčaću poljima, planinama, selima i gradovima.
Njušiću svaku jazbinu verno, predano, požrtvovano.
Gaziću po ledenoj vodi i probijati se kroz smetove.
Srušiću sve granice, svratiti na sve svetove.

Zbog svog čopora vukovi i vučice mogu preživeti sve osim izdaje!

Mozak šalje raciju, ali ja biram svoju reakciju

Naiđe mi tako neki talas, obori me, pa mi bude dosta svega: Pisanja, Čitanja, Skitanja, Pitanja, Igranja, Letenja, Sedenja, ...