недеља, 30. април 2017.

Vikendica u Vincima, klimavi sto i krhotine od života koje sede zajedno same

Tmurno jutro, nebo se nakostrešilo i kišom zapretilo.
Ništa mi nije dobro izgledalo, bila sam suviše pesimistična da bih išta lepo u tom danu videla.
Crna jakna, crne pantalone i crne patike s belim đonom.
Crni putnički ranac pun stvari i moja crna glava ukrašena baš onakvim crnim naočarima za sunce kakve su mi bile i misli tog trenutka.
Stajala sam ispred svog dvorišta i čekala onog starog druga za kojeg su me svi pitali: „Što se družiš s njim?“
Bio je suviše problematičan čak i za moj ukus, ali imao je harizmu, bio iskren i veran drug k'o da je pas, a ne čovek.
Debeo, uvek s nekom odvratnom kajlom oko vrata.
Pun naizgled apstraktnih tetovaža koje je sam sebi crtao po rukama, vratu i nogama.
Dečko s tri pirsinga na licu i marihuanom ispod sedišta.
Ukratko, bio je to dečko kojeg majka nikad ne bi za zeta poželela, a ni za druga svojoj jedinoj kćeri.

Ja za to nisam marila, drugu cigaretu sam palila i čekala da dođe po mene.
Čim sam čula kako uleće u moju ulicu pritisnuvši kočnicu dok tehno bubnja u kabrioletu znala sam da je to on i nasmejala sam se onako za sebe srećna što ću napokon sesti.
Onako u svom stilu pozdravio me je nasilničkim kočenjem i smehom koji je nadjačao čak i bubnjanje iz fensi zvučnika.
Cela ulica ga je čula i znao je da to nikad nisam volela, pa je mogao da uživa dok me gleda kako zelenim.
Sela sam bez uobičajenog pozdrava, zbog muzike nije mogao da me čuje, ali pročitao je sa mojih usana: „Jebem ti mater, pizda ti materina šašava“, pa me potapšao po ramenu kao da mi kaže: „Sve kapiram, uvek sam voleo majmunski da se ludiram“
Smanjio je muziku da bi mogli da razmenimo koju reč.
Plan je bio da odemo u Vince na dan, ali izgleda da nije svaki plan uspešan plan.
Nije bio uspešan ni onaj moj zbog kojeg je trebalo da odem, pa što bi bio uspešan njegov koji mu je naređivao da sredi malo tu vikendicu koju ima da bi je brže prodao?
Bilo kako bilo dogovorila sam se sa njim da idemo, a on nakon par rečenica više ništa nije pitao.
Rekao mi je da će tu biti neka njegova ekipa od čega sam se naježila.
Znao je da ne volim da se družim s njegovim ekipama, pa je brzo dodao: „ajde, ne mrači! Idemo da pijemo, da se zezamo i uživamo. Opusti se, jebeš sve. Ne brini za moju ekipu, ništa neće da ti fali ja sam tamo glavni.“
Verovala sam mu, da nisam ne bih sa njim krenula, ali nije mi bilo do pijančenja, bar ne tog tmurnog jutra.
No bila sam tu, krenula sam i nisam htela da ga cimam da me vrati nazad.
Vozili smo se pričajući o toj njegovoj ekipi, vikendici i vremenu.
Uobičajene teme nakon kojih su došle neke dublje, na primer: Kako si? Šta ima novo? Kako su ovaj i onaj? Šta se radi? I tako to.
Za nas ova pitanja nisu reda radi tu, uvek smo detaljno odgovarali na njih i što je najvažnije potpuno iskreno.
Tu iskrenost sam volela kod njega, on je u svom haosu života koji je živeo imao istančan i sređen um što se na prvi pogled nikad ne bi reklo, ali ništa nije isto na prvi, drugi, peti i pedeseti pogled, pa ni on, ni, ni ja, ni bilo ko drugi.
Godinama smo se poznavali, vodili visokoumne duboke i krajnje emotivne razgovore nakon kojih smo se osećali iscrpljeno, ali rasterećeno.
Taj put nam je sa stišanom muzikom i pojačanim glasovima brzo prošao, toliko brzo da sam mislila da idemo u Aranđelovac, a ne u Golubac.

Kad smo stigli tamo su već bili neki iz njegove ekipe, napomenuo mi je to i namerno sam se namrštila znajući da su ti tipovi s kojima se on karta mračnjaci, noćne ptice, a ne vedri ljudi spremni da se šale.
Znala sam, takođe, i to da će kroz par sati jedan od njih na stolu ostaviti sve pare, svu ušteđevinu koju je imao i pohotno čeznuo da udvostruči ili što je još bolje utrostruči.
S tim ostavljanjem para javlja se i ostavljanje živaca, pa uopšte nisam bila srećna što sam tu, al okej, tu sam, niko me nije terao da dođem i ne smem da kukam.
Dakle, svoje strahove ostavljam za sebe dok ulazimo u kućicu punu dima, psovki i neke krš muzike.
Bila je to sasvim obična vikendica koja se mogla naći u takvim naseljima.
Ništa posebno, malo dvorište, mala sprčena kućica i okolo svud drveće, mala šumica puna vetrova.
Sve staro i prašnjavo k'o kaput koji niko ne nosi.
Iz misli o kaputu i kućici trgnuo me je drugov glas: „Dano, ovo je Milica o kojoj sam ti pričao. Idem da očerupam onog majmuna tamo, a ona ostaje u tvojim rukama“
Potapšao me je po ramenu i pre nego što sam stigla da se pobunim već je otišao, a moju ruku je u svoju uzela neka ženska, topla, mala i mekana šaka, pa je vlasnica iste rekla: „Zdravo, ja sam Dana“ i nasmejala se dobronamerno.
Psovke iz druge prostorije su nam bile neprijatne, a ni ćutanje nam baš nije godilo, pa je Dana preuzela odgovornost i rekla: „Ha, ja ovde spremam ciganjsku pitu, a bilo bi lepo da mi ti praviš društvo. Sedi ovde i predstavi se lepo, bez onog mamlaza koji ti ne dozvoljava da završiš rečenicu“
Mamlaz je, zapravo, drug sa kojim sam došla.
Dana i on su imali neke svoje nadimke, ona je njega zvala: „Alo, mamlaze“, a on nju: „Ti malo ciganče“
Nisam znala da je Dana Romkinja dok nije rekla da sprema ciganjsku pitu.
Druga takve stvari nikada nisu opterećivale, a nisu ni mene, pa nije osećao potrebu da mi to kaže.
Tek kasnije kad smo se vraćali u Mladenovac rekao mi je da je Dana najlepša ciganka koju je ikada u životu video.
Imala je dugu, ravnu crnu kosu koja joj je kako je to moj drug rekao: „Mazila jabučastu guzicu“
Bila je visoka skoro kao ja, možda pola glave višlja.
Volela je da se smeje svojim blistavim, velikim, belim i pravim zubima.
Njene oči moj drug je opisao: „Nekad ih upoređujem sa govnetom dok je zajebavam, ali vidim u njima najlepšu svetlucavu čokoladu“
O crtama njenog lica rekao je: „Volim da je zasmejavam, prelepa je kad nabaci kez i pojavi joj se rupica na desnom obrazu, a oči joj se suze“
Tad u kuhinji ništa o tome nisam znala, njena slika mi se urezala u glavi tek kasnije i godinama mi se smešila s vremena na vreme.
Dana je uspela da izvuče iz mene mnogo toga što i nije toliko teško s obzirom na to da pričam kao navijena.
A pričala je i ona, tako da mi nije bilo neprijatno, naprotiv, bilo mi je jako lepo.
U svom tom kršu, kroz dim, psovke, alkohol i jednu klasičnu kurvetinu koja je sa nadrogiranom drugaricom došla tu Dana je bila kao spasenje, izbavljenje, anđeo koji ulepšava ružne snove.
Prema kurvi se kurvanjski ponašala, a prema njenoj izgubljenoj drugarici se ponašala kao starija sestra ili još bolje, preciznije, kao majka koja umiva vremenom okrnjeno, zalutalo dete.
Razumela je pakao droge, rekla je: „Mnogi preteraju, ne znam šta će biti sa ovom jadnicom sutra, ali neće dobro proći. Zgazila je to govno i jede ga kao da ne pravim pitu s jabukama sad.“
Bila je prilično oštroumna i nisam je odmah pitala iako me je zanimalo previše kako je dospela baš na ovo mesto.
Činilo mi se kao da nije iz te priče, nikako se nije uklapala u nasilje i propadanje, što je bila istina bar tog leta, bar tad dok je imala blistavi smešak na svojim usnama.
Pravila je pitu i pričala sa mnom povremeno prekidajući tok našeg razgovora da bi videla šta je sa onom kurvom i njenom drugaricom ili da bi muškarcima u sobu za kartanje odnela još jednu flašu viskija.
Imala je dvadeset godina, malo je bila starija od mene, ali u tom trenutku dosta zrelija i organizovanija.
Sve vreme činilo mi se kao da sam pod njenom zaštitom dok me nije pitala: „A je l si ti probala vutru ili nešto jače?“
Napetost sam pokušala da prikrijem smeškom dok sam odgovarala onako kako uvek odgovaram u takvim situacijama: „Ne, zapravo, ja sam srčani bolesnik, pa ne smem to, ali pijem prilično.“
Tu mantru sam naučila još na početku srednje škole, nije ostavljala prostora za nagovaranje, niti za ismejavanje, pa je bila jako pogodna.
Zapravo, ja nisam želela da probam ništa od tih govana, videla sam i ranije kako ljudi propadaju zbog toga.
Dakle, problem sa srcem mi je više bio izgovor, nego opreznost.
Mislim da se Danina zaštita nakon toga samo još više pojačala, tačnije, mislim da je to bio prelomni trenutak u njenoj glavi, zato što mi je tad rekla: „Ti si sasvim fino dete, ne znam šta ćeš u ovim govnima“
Nisam znala ni ja i to sam joj rekla, pa sam je pitala kako je ona ovde zalutala.
Sela je na stolicu pored mene koja je toliko škripala da sam mislila da će Dana poleteti na pod, ali nije zahvaljujući tome što je ona bila veoma mršava.
Rekla je: „Nemam pojma, ja nisam nikada imala neki normalan život, pa ono, idem i gde stignem. Volim avanture“, pa se nasmejala i ustala stavivši mi time do znanja da je razgovor o ovome završen.

Ručali smo svi zajedno, moj drug, njegova tri neka druga koje nisam upoznala, ni želela da upoznam, ona narkomanka, njena drugarica kurva i ja.
Gomila psovki, raspravljanja i vikanja.
Ništa mi se od toga nije sviđalo, a mislim da nije ni Dani pošto se i ona držala po strani.
Kurva je bezbrižno čavrljala i vatala se sa nekim Ozijem koji je voleo bar tad da priča s punim ustima i mljacka.
Ja sam jela, Dana je donosila još šta je kome trebalo, a narkomanka se oporavljala od transa u svojoj tišini.
Sve je bilo deprimirajuće dok drug nije doneo flašu vina i počeo da toči svima.
Nakon tri čaše svi smo se opustili, pričali, zezali se, ali su nas muškarci brzo napustili da bi se kartali.
Ostale smo posađene oko drvenog, klimavog stola pokrivenog klizajućom mušemom Dana, kurva i ja.
Kurvinu drugaricu su premestile njih dve na krevet da se ne bi srušila.
Pokrile su je pokušavajući da joj ublaže drhtanje i trudeći se da je ne pomere naglo da ne bi ponovo povraćala.
Nisu ništa pričale o njoj, kao da je bilo normalno to što ona leži drhteći, povremeno se cima i jeca.
Njima verovatno to i jeste bilo normalno, ali meni nije i osećam da su to znale, ali su ćutale, zato što nisu znale šta da mi kažu.
Kao da se tu ima šta reći, možda je i bolje što su ćutale, a možda su tim ćutanjem sakrivale svoje strahove.
Kurva je veselo pričala o tome da će onom mljackavom dati da je lizuće da bi je prebacio negde preko, Dana je pričala o muškarcima iz sobe za kartanje i njihovim poslovima, a ja sam se povremeno nespretno ubacivala da ne bih zaboravila da sam tu, da se ne bih osetila kao ona što drhturi na kauču.
Kad je kurva otišla ostavljajući nas da bi se pojavila pred mljackavim koji je zove da sedne u njegovo krilo Dana mi je rekla: „Znaš, nije baš ovoliko odvratno kao što izgleda. Ume da bude i lepo kad se uzmu neke stvari, kapiraš?“
Kapirala sam jako dobro, to sam joj i rekla, pa je nastavila: „Ali nismo mi svi beznadežni slučajevi, to što ljudi okreću glavu njihov je problem. Hoću da plešem, da igram na pravoj bini i da uživam dok oko mene lete konfete, ljudi, svetla. Hoću da uživam, a ne da čistim tuđa govna da bi platila smrdljivu kiriju onom kretenskom konju koji uvek traži više. Hoću da uživam, da uživam i da uživam, poenta je u tome, opustiš se i uživaš, letiš, plešeš. Zaboraviš da dolaziš iz govana, da se sutra vraćaš u govna, da si govno od govana u govnima“
Klimnula sam joj glavom sama sa sobom u mislima upoređujući stari klimavi sto sa onima koji sede oko njega.
Sto je krhotina koja je sve i svašta preživela i rasklimavila se, a ni nas dve, zapravo, četiri nismo ništa više od krhotina života.
Ma, ni oni muškarci uključujući i mog druga nisu ništa više od klimavih krhotina koje su skrenule sa puta, zavedene, pa zavejane ostale da lutaju negde u alkoholu, drogama, cigaretama, mislima, govnima...
Počele smo da pričamo sa kim živimo i čime se bavimo, Dana je rekla da živi trenutno sama pošto je od kuće pobegla kad su hteli da je šalju u Italiju.
Nisam pitala zašto je trebalo da ode tamo, shvatila sam da nisam dovoljno kadra da brljam po njenim ranama.
Rekla je da joj je majka pre sedam godina umrla od srčanog udara, a da otac neće ni da čuje za nju, pa se snalazi.
Čisti zgrade, restorane, stanove i vikendom konobariše gde stigne.
Radi sve što nađe, a sad je našla i dečka.
Taj tip se karta u sobi za kartanje sa mojim drugom i kurvinim navodnim spasenjem.
Pet meseci ranije počeli su da se zabavljaju, pa sam shvatila da je preko njega upoznala mog druga i dospela danas ovamo.
Napustila je školu kad je pobegla od kuće, ali voli da čita romane, kaže da je oni opuštaju, odvode negde gde može da zaboravi ko je i odakle je.
Tad sam shvatila da smo svi mi ovde u nekim svojim govnima, da svi ljudi, kakvi god bili i kako god se ponašali imaju neku svoju priču.
Ja u Daninu nisam htela duboko da ulazim, baš zato što neću da kopam po tuđim ranama samo zbog sebične radoznalosti.
Promenila je temu vraćajući svoj osmeh na lice, pa smo pričale neke viceve, smešne dogodovštine i opustile se.
Posle su došli i ostali, ali bez jednog člana koji je, očigledno, ostao bez para i bio izbačen iz igre.
Sedeli smo zajedno u prepunoj, zadimljenoj, maloj kuhinji punoj nadglasavanja ne znam koliko dugo dok se nisu uhvatili za ruke i odgurali u sobe na spratu parovi.
Dana je otišla sa tim njenim dečkom, kurva sa mljackavim idiotom, a narkomanka se nekako odvukla sa nekim matorcem koji navodno diluje samo telefone.
Drug i ja smo ostali s dvolitrom piva, čipsom i cigaretama.
Pitao me je: „Kako ti se čini?“
Znao je da nisam baš oduševljena, no isto tako je znao i da nisam ni preterano razočarana s obzirom na to da sam bila puna prezira i predrasuda kad smo dolazili.
Nakon kraćeg razgovora rekao mi je nešto čega ću se par godina kasnije jasno sećati: „Svi smo mi izgubljeni na svoj način, ali nismo loši“
To je bilo tačno i već tad mi je bilo prilično jasno bez obzira na piće sve što je rekao.
Kasnije smo pričali o Hani, njegovoj sestri koja je tad ovde imala nekog dečka i koja je trebalo da dođe sa nama, zapravo, plan je bio da samo nas troje i taj njen budemo danas i sutra ovde, ali njih dvoje su raskinuli pred sam polazak, pa se on snašao pozvavši ovu ekipu da vikend ne bi propao.
Dugo smo sedeli i čavrljali bez nekih bitnih reči dok zevanje nije počelo da se širi kao kuga.

Oko podne smo ustali, mamurni jeli, pozdravili se i krenuli.
Narkomanka, kurva, njen dečko i onaj matori diler su otišli jednim kolima.
Dana i njen dečko su otišli drugim, verovatno njegovim kolima, a mi drugovim kabrioletom u različitim pravcima.
Više nikada nisam sedela sa tom ekipom, nikoga osim tog druga nikada nisam nigde srela, ali sam ga često pitala: „Kako je Dana, šta radi?“
Uvek je odgovarao: „Klasika, dobro je, radi“, neodređeno, nejasno.
Kada smo se vraćali u Mladenovac pričao mi je o Daninom životu, o udaji na koju nije pristala i od koje je glavom bez obzira pobegla.
Pričao je o narkomanki, njenoj majci prostitutki i ocu kojem ni ime ne zna.
Pričao je o kurvi, njenom životu u nekom zabitom domu i o ocu od kojeg ju je odveo socijalni radnik kad se pročulo da ne jede i ne vodi računa o sebi, i da uz to cepa drva, nadniči, viđa se sa nekim starijim tipovima....
Pričao je i o drugarima sa kojima se kartao i dok je govorio shvatila sam da smo, zapravo, svi mi krhotine iste kao onaj sto, ali da se na različite načine borimo protiv izgubljenih snova o: Plesu, moru, konfetama, ljubavi, boljem životu, novcu...

Par godina kasnije drug mi je onako usput pomenuo Danu i rekao da se predozirala, da je umrla u WC-u na nekom Beogradskom splavu polomljenog nosa, bez par zuba.
Te noći sam se setila onog stola i vikendice.
Setila sam se kako je sto škripao, kako sam zaključila da smo svi mi krhotine života.
Otvorila sam flašu vina, pustila neki tehno i sedela sakrivena mrakom u svojoj sobi pijući tu tečnost koja me opušta.
Shvatila sam njihov beg, njihov bol, njihove živote i načine na koje su pokušavali da ostvare svoje snove propale.
Nisam vernik, ali simbolično sam kroz prozor udahnuvši svež aprilski vazduh prosula malo vina na beton i šapnula: „Nadam se da ti je sad dobro, Dano, i da uživaš u plesu dok oko tebe zvezde k'o konfete lete“






Mozak šalje raciju, ali ja biram svoju reakciju

Naiđe mi tako neki talas, obori me, pa mi bude dosta svega: Pisanja, Čitanja, Skitanja, Pitanja, Igranja, Letenja, Sedenja, ...