уторак, 30. мај 2017.

A kad odem

A kad odem nemoj da me tražiš,
Pusti da odletim jednostavno,
Prosto i lako.
Bez suvišnih pitanja koja bi te morila u dugim noćima.
Pusti,
Nek odletim,
Pa ako se setim i ako se setiš.
Pa možda jednom,
Nekada...
Možda za deset,
Dvadeset ili više godina opet tebi budem odana,
Ali kad odem pusti me čak i tad.

A kad odem nemoj da patiš,
Da pokušavaš da shvatiš ili daleko bilo da me vratiš.
Nastavi dalje svojim putem,
Dozvoli sebi da voliš neke druge,
Neke nove žene koje će ti,
Možda,
Biti bolje od mene.

A kad odem nemoj uspomenama da se predaješ,
Da žaluješ,
Mrziš i kuneš.
Pusti me,
Bilo mi je vreme da odem,
Nismo više trajali,
Ni bili jednaki talasi.


A kad odem idi dalje i ti,
Jedi,
Pij,
Ljubi,
Voli,
Plači za drugima,
Ali nikad ih ne moli.
Ni njih,
Ni mene,
A ni sebe nemoj zadržavati u odnosu koji više ne može trajati.

A kad odem spali sve naše slike,
Izbriši sve poruke,
Baci sve poklone.
Biće ti lakše kad očigledne uspomene ne budu mogle da te pokore,
Podsete i vrate na naše začarane,
Izgubljene,
I sad već nevidljive staze.

A kad odem ne traži me u drugima,
Na njihovim licima ili u njihovim grudima,
Očima...
Nemoj,
Otišla sam,
One nisu ja,
Niti sam ja one...
Nemoj,
Znaš da sam želela da odem i da živiš posle mene k'o da me nije ni bilo,
K'o da se moje telo nije uvilo među tvoje jorgane,
Strasti,
Požude,
Pobede i poraze.

A kad odem poželi mi sreću,
Nek me prati u ime ljubavi koja je mogla s prolaznošću da se pomiri i da je prihvati.
Nek ta ljubav ostane u knjizi prošlosti,
Pa ko zna,
Eto,
Možda nekada,
Negde,
Nekako...
Možda za deset,
Dvadeset ili više godina opet bude ta ljubav nama suđena,
Za nas čuvana i sačuvana od vremena,
Drugih ljudi,
Gradova,
Padova i uspona tokom penjanja.

A kad odem shvati da sam otišla,
Da je to moja odluka i da ne možeš da je promeniš,
Pa sve i da na glavi danima dubiš.
Eto,
Možda nekada,
Negde,
Na nekom ostrvu pored mora
Ili u planini uz vetrove koji kosu i granje njišu.
Možda nekada,
Ali ne sada i zato me pusti,
Nastavi da živiš van našeg sveta,
Jer bila bi velika šteta da protraćiš godine,
Da ih baciš kao požutele novine koje na polici dugo stajaše.

A kad odem proživi svoju mladost,
Ona ti je najbezbrižnija i najlepša radost.
Ne traći dane negde sa strane,
Već budi tu gde su tvoji drugovi,
Ti mladi,
Živahni momci.
Budi kao oni i ne dozvoli da ti srušeni snovi unište dan novi.

Mozak šalje raciju, ali ja biram svoju reakciju

Naiđe mi tako neki talas, obori me, pa mi bude dosta svega: Pisanja, Čitanja, Skitanja, Pitanja, Igranja, Letenja, Sedenja, ...